Tango del amor: iz knjige TANGO DEL AMOR

Tango del amor: iz knjige TANGO DEL AMOR: NAMEŠTAJ Jednog dana shvatila je da ga ne primećuje u pokretu, ne čuje, ne osluškuje... Već godinama se nije pitala o čemu razmi...

iz knjige TANGO DEL AMOR

NAMEŠTAJ

         Jednog dana shvatila je da ga ne primećuje u pokretu, ne čuje, ne osluškuje... Već godinama se nije pitala o čemu  razmišlja, šta želi, sanja... Imala je uvek dovoljno posla kojim je ispunjavala prazninu. Znala je tačno šta treba uraditi od trenutka buđenja do odlaska na spavanje. Radni dani bili su  precizno isplanirani, a za vikende raspored je bio nešto svečaniji i teatralniji.

         Jedne večeri on je kasnio i nekoliko puta je pogledala na sat. Sve je bilo spremno i njegov nedolazak poremetio paučinastu konstrukciju ravnoteže. Sela je za sto i počela večeru sama. Iznenadila ju je pomisao da to nikada ranije nije učinila. Osetila je tugu u srcu, ali i olakšanje. Uključila je muziku i tonovi teškog bluesa pljuštali su kao kiša. Otvorila je bocu vina i zatvorila oči.

         „Šta se zbivalo sve ovo vreme?“ Prazna stolica je ćutala. Ljutito ju je pogledala. Sa komadom nameštaja ne želi da razgovara! Kako je to do sada činila?  Brzo je završila večeru i ostavila neoprane sudove na stolu. Obukla se i izašla u noć. Nije ni pomislila zašto on nije stigao na vreme. Jednostavno, kao da ništa nije ni postojalo...

         „Čak i drveće ima dušu. Maše, šumi i peva na vetru!“

         Nameštaj je mrtav i tome više nije želela da se vraća. 

Izbor scena iz nostalgicne drame, objavljene u savremenoj srpskoj drami, br. 44

KAFANA  U  NJUJORKU

(nostalgična drama po motivima internet-priča Džoa Molera)

Lica:

(vreme sadašnje)

Džo, sredovečan tip

Džim, sredovečan tip

(vreme prošlo)

Džo, mladić

Nena, devojka

Džim, mladić

Džezebel, devojka

Nikola, Džoov otac, pilot iz Paraćina

Desanka, Džoova majka

Scena je oskudna, jedan prašnjav šank na kome su flaše i čaše, sto i stolice. Radnja se dešava u Njujorku u napuštenoj kafani za rušenje.

         Zatamnjenje. Čuju se dva muška glasa, dok se na platnu vide dve muške senke u razgovoru.

Prvi: Šta da radim, bre, čoveče, kad je volim, mislim, tu svoju zemlju, nisam valjda poslednji Mohikanac... Proveo sam pored svoje Morave čitava dva meseca, uživajući u svakom njenom talasiću, osluškujući njen tihi hod...

Drugi: Alo, prijatelju, beži odavde, ovde je mrtvo more...

Prvi: Ja sam biljka koja se nije primila u tuđini, koreni su mi duboko ovde, pripadam toj pukloj Srbiji. Nije mi jasno da posle dvadeset godina nemam osecaj da pripadam ovoj bogatoj zemlji Americi i  velikom gradu Njujorku, koji su mi ponudili kolačić sreće... Ne, ništa me ne može kupiti...

Drugi: Alo, prijatelju, ne čuješ me dobro, ovde mrtvo more, žabokrečina, čamotinja... Šta bih ja dao da sam u Njujorku...

Prvi: Pitam se: da li se ovakav smor i inadžija, poput mene, može kupiti? Teško, brate, teško... Možda nekom prevarom, muvanjem, ludilom... Ne, moje srce kuca samo ovde!

Drugi: Ti me, bre, čoveče, ne čuješ! Jebeš ti ovaj Paraćin i Beograd kad nemaš ni prebijenu kintu u džepu, a kriminalci i neki nazovi biznismeni ti kroje kapu! Žena mi govori da sam joj život sjebao, deca gledaju izgubljeno... Ovo je mrtvo more, ludilo...

Prvi: Možda, ali ja bez ove “žabokrečine” i “mrtvog mora” ne mogu da dišem... Dragi moj, brate, Sveto Majmune...

Drugi: Beži, brate moj, Džo Moleru, beži dok možeš... Šta bih dao da sam na tvom mestu...

Počinje muzika Bijelog dugmeta “Šta bih dao da sam na tvom mjestu”. Svetlo je sve jače i na sceni se pojavljuje čovek s koferom u ruci. Šeta se i zagleda napuštenu kafanu.

DŽO (za sebe): Ovde nema nikoga, ali usputne šljokare nisu gubile vreme (zaviruje). Moguće je da ima još pića, za nas nostalgičare, koji uvek nađemo razlog da se vraćamo u zavičaj i da to zalijemo... (ulazi, ali zastaje jer ugleda nepoznatog čoveka, takođe s koferom u ruci)

Radoznalo se posmatraju i počinje neki usiljen bezvoljan razgovor.

DŽIM: Mister, šta gledate? Kafana ne radi...

DŽO: Vidim da ne radi...

DŽIM: Šta tu ima da se gleda?

DŽO: Ništa posebno, ali još uvek su tu šank, stolice, flaše... Pa, eto, do vraga, gledam... Nisu još sve flaše prazne...

DŽIM: Hmm, flaše još nisu sve prazne (zaviruje), u pravu ste!

DŽO: Žedni? Vrata su nam otvorena... (pogledaju se istovremeno)

DŽIM: Izgleda da nam je neko učinio uslugu?!

DŽO: Ma ne, bio je žedan, kao i mi sada, i svratio... Ionako će bager uskoro

pokupiti sve... Vidite onaj crveni znak “iks” gore na kafani, znači za rušenje.

DŽIM: Da, bager će pokupiti sve... (zamišljeno)

DŽO (ulaze, on pere čaše i sipa piće): Žedni? Viski ili šljivka made in Srbija?

DŽIM: Šljivka, mister!

DŽO: Džo, mister?

DŽIM: Džim, mister Džo! U zdravlje, da još dugo živite!

DŽO: I vi, da još dugo terate po ovom svetu! Ima u životu još lepih ponuda...

Istovremeno: Živeli!!!

Sedaju za sto, prethodno oduvaju prašinu i odlažu kofere u stranu.

DŽO: Putujete? Mislim da sam vas ovde ranije viđao?

DŽIM: Putujem, posle dugo vremena... Da, Džo, dobio sam ovde posao pre dvadeset dve godine kao žutokljunac. Pošao sam u Kaliforniju kod nekog rođaka i trebala mi je kinta za put. Ali, dešava se da... (zastane odsutno)

DŽO: Pa, jeste li otišli u Kaliforniju?

DŽIM: Ne, nisam... Mislim, mogao sam, ali onda sam upoznao nju, Džezabel...

DŽO: Džezabel... Ostali ste zbog Džezabel?  Još jedna šljivka?

DŽIM (dodaje čašu i Džo sipa i sebi i njemu): Džezabel... Bila je prava dama u ovom smrdljivom baru, tri stepenika ukopanom u zemlju. Došla je iz Pensilvanije posle smrti muža koji joj je ostavio samo dugove. Sprijateljili smo smo se i branio sam je od nasrtljivog gazde, Italijana punog kao brod. Nije ga htela...

............................................................

DŽIME: U pravu si, Džo, to je bager... Opet će razoriti još jednu kafanu, još jednu srpsku kuću, ali mi ostajemo...

DŽO: Sagradićemo novu, Džime... Dođi, da se zagrlimo prijatelju i nemoj da se izgubiš u ovim tuđim Amerikama...

Prijatelji se opraštaju, buka je sve jača i scena se zatamnjuje. Zatim se čuje glas:

“Ipak,  zavičaj je, zavičaj, pa makar bio i mrtvo more, kako kaže moj drug Sveta... Ali ja bez tog mrtvog mora i te žabokrečine u srcu, ne mogu. Ništa moju Srbiju ne može zameniti jer ja sam nepopravljivi nostalgičar i hvalim i psujem svoj narod!

Muzika, yu rock nostalgija.

SRELA SE  DVA NESUĐENA PRIJATELJA U DALJINI, POPILA I OTVORILA DUŠE... RAZIŠLA SE U ZORU I OTIŠLA SVAKI SVOJIM PUTEM... TO JE ŽIVOT.

iz knjige TANGO DEL AMOR, priča koja zabrinjava sve nas koji volimo život

Devojčica i Sunce

             Bilo je zadnje veče u paučinastom restoranu na kraju grada. Sedeli smo i razgovarali, iako niko nikoga nije poznavao. Glasovi su se preplitali, stapali, mimoilazili i tonuli u besmisao praznih reči. Rumeni snop svetlosti spuštao se sa tavanice kao produžena Sunčeva ruka.

-         Večeras je prohladno!

-         Da, baš je prohladno!

-         Sve je poskupelo...

-         Nisu svi ljudi lopovi!

             Na trenutke bi zavladala neprijatna tišina. Ruke su prinosile čašu usnama, grudi uzdisale, pogledi lutali. Onda bi neko opet započeo mrtav polilog. Krug je posrnuo u krugu. Jedna devojčica je lepršala između stolova. Mogla je imati pet ili šest godina, ni lepa ni ružna. Imala je nešto milo i toplo u pogledu. Poneko bi je instinktivno nežno pogladio po kosi.

-         Drhtim. Ni vino u meni više ne struji.

-         Jeste li čitali novine? Desila se teška nesreća...

-         Moj pas je juče nestao i...

             Devojčica je zastala ispred rumenog snopa svetlosti. Niko nije primetio kada je ispružila ruke i mazno se uplela u njega. Usne su joj se bezglasno micale kao u nekom tajanstvenom paganskom obredu. Rumeni snop se istanjio i ona je  počela da ga povlači kao konopac na zvoniku crkve. Odjednom je nešto bljesnulo slično pustinjskom diptamu ispred Mojsija. Ljudi su zaslepljeni zanemeli. Čuo se samo lagan korak po škripavom podu. Devojčica je nestala u zadnje prohladno veče sa Suncem u rukama. Spustila se tama kao teška kulisa. Da li smo potonuli u večni pakao, ili smo izgubili božji dar očinjeg vida? Zavladala je tišina, ali ne onakva kao malopre. Sva srca su kucala kao jedno u  neizvesnosti i strahu. Spojila nas je zauvek neizgovorena misao.

-         Hoće li se devojčica pojaviti i vratiti nam Sunce?

                                                                                         prva knjiga Mojsijeva, gl. 19

                                                                 Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor s neba                                                                                                    dažd od sumpora i ognja

                                                                       I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve one

                                                                                         ljude u gradovima i rod zemaljski.

Nasmesena strana zivota

KLEPETALO CVEĆE

         Klepetalo Cveće imao je klempavo levo uvo koje je pokretao gore-dole, levo-desno kao radar, zavisno od udaljenosti sagovornika. Njegov neusaglašen pogled stidljivo je šarao loveći u vazduhu ukršteni let kukaca. Onizak, trapav, plašljivo bledog osmeha, nezavršen u samom početku (kako bismo to rekli, a da ga ne uvredimo), Klepetalo Cveće nije uživao neki ugled mudronje.

         Jednog popodneva slatko je snivao u čupavoj senci krošnje. Brk mu je zadovoljno poskakivao, dok je plovio na letećem ćilimu istkanom od stranih valuta. Cika pod njegovim nogama nadimala mu je sujetu i počeo je da se naduvava kao balon... Odjednom se začuo prasak!!! Prosto se u snu zaplakao, kad je video sebe krvavog i opruženog na zemlji. Ljudi su ga pokupili, odneli kući, okupali i obukli. Komšinica mu je podsekla nokte, grubo kao i svakom mrtvacu (pa ga je i na nebu i u snu zaboleo prst). Znao je da  to radi da se ne bi povampirio. U jednu šaku su mu stavili soli i hleba, a u drugu metalni novac (i to onaj najsitniji, kao da živ mrtvog može prevariti), da mu se nađe usput. Dok niko nije obraćao pažnju mlađa komšinica je, kao slučajno, počela da mu namešta pantalone tamo, gde je „najosetljiviji“. Cveće se zadovoljno promeškoljio i pošao nežno da je pomiluje po ruci...

         Nebo se iznenada naljutilo i pocrnela kiša navalila je u slapovima praćena šarenim munjama. Prolomio se prasak i polupao najlepšu krošnju pod kojom je snivao Klepetalo Cveće. Trgnuo se nekoliko puta i ubrzo umirio kao krpena lutka. Okupano polje je zatim zbunjeno prodisalo unakaženo gromom.

         - Vidi ono čudo! Bila je grozna oluja!

         - Ono neko leži pod raščerupanim drvetom! Liči na onog našeg...

         - Cveće! Cveće! Jesi li to ti!? Grom te ne ubio, al` si se ugaravio! povikaše zajedno.

         Za sahranu se pripremao mnogobrojni komšiluk. Iako je Klepetalo važio za „dežurnog krpelja“ i besposličara, svi su ga voleli kao što se vole oni, koji uvek spremno podnose i porugu i pohvalu.

         - Cveće, Cveće, što zaspa pod drvetom? Uvek si bio budala, ali nismo znali u kolikoj meri!

         - Kuku, jadni Cveće!

         Usisali su u sebe i polokolali sve po propisu i protokolu. Klepetalo Cveće je tih i svečan ostao u kapeli na groblju da sačeka sahranu. Dan je lenjo isticao kao da želi da ostavi nešto nedorečeno u svom nestajanju. Mlado Ciganče je iskočilo iz svog sunčanog sna, čim su se ljudi razišli i bacilo se na posao.

         „Klepetalo je imao držeće cipele i sat. Ko zna, možda je imao još nešto?“

         Disao je oznojenog daha i panterski vešto pružio ruku. Skinuo mu je cipele, ali mu se učinilo da noge imaju i dalje ovozemaljski smrad. To ga nije zbunilo i nastavio je kao pravi profesionalac istraživanje privatne imovine mrtvaca (zbog utaje poreza živima). Zaneto je opipavao džep (osetljivo mesto iz pomenutog sna), ali toplina stiska ga je odjednom paralisala. Šaka mrtvaca se teško stopila s njegovom rukom i pogled mu se smrvio od straha. Tiho je vrisnuo, kada je na vratu osetio zube...

         Ciganče nije znalo kako je potrčalo. Kafana je bila prepuna ljudi. Bitno je naći razlog za pijanku i život se blesavo isceri svakoj nesreći. Podgrejani osmesi presečeni umorom nisu ni reagovali na neobičnu priču o Klepetalu vampiru... Posle tri rakije Ciganče se ohrabrilo i pesma se razlegla u noći. Odjednom, vrata su se otvorila... Na pragu je stajao glavom i bradom Klepetalo Cveće i plazio se pijanim ljudima. Lopov je nestao kroz zastakljen prozor i ostao bogalj do kraja života u desnu ruku.

         - Dajte mi moje cipele i sat! avetinjski je zagudio Cveće.

         - Pogledajte, čudo! Klepetalo je prohodao!

         - Čak i smrt laže, mucao je pijano nosonja ispod stola.

         - Voleo bih da i mene prevari...

         Priča se pročula nadaleko. Konačno su došli i novinari da naprave reportažu o Klepetalu Cveću koji je umro od groma, pa živ ustao. U početku je bio stidljiv i zbunjen.

         - Zaspao sam pod drvetom i sanjao kao i uvek o sreći koja me napusti kad... Odjednom me je probudila hladnoća. Nečija ruka se našla u mojoj šaci i poverovao sam da me je konačno ženska ruka pomilovala... Siroma sam i sigurno bih i mrtav opsovao da me neko za džep uhvati...

         Posle mesec dana na televiziji se pojavila emisija o Klepetalu Cveću i njegovoj neobičnoj smrti. Odgovorio je na bezbroj pitanja i njegova priča se prilično komercijalizovala (podsećala je na one doživljaje kliničke smrti iz knjige „Život posle života“). Dobio je bezbroj pisama od obožavateljki i njegovo snovi su doživeli potpunu metamorfozu.

         - Nestajao sam u zelenoj dimenziji. Anđeoski glasovi su me mamili da pođem dalje. Osećao da gubim sebe i tonem u slatki bezdan... S mukom sam se otrgao i probudio...“

         Postao je bogat i slavan i njegovo klempavo levo uvo, koje pokretao gore-dole i levo-desno kao radar u zavisnosti od udaljenosti sagovornika, sada je glavni adut njegovog šarma. (Al`je đavo, al' su mađije, ali je nešto gore od oboje!)

         

jos jedna istinita prica...

KONJ I KLAVIR

              Došli su jedne ugašene noći, mahniti i kaljavi. Njihov topot obezglavio je ljude u kući i niko nije pohitao da im otvori. Grmljavina nepoznatih gostiju se ponovila i vrata su nemoćno poklopila prag. Glave čupave i vašljive sa pogledom punim režanja, pratilo je rzanje pokislih konja.

-         Što ne otvarate!? Možda vam se ne dopada kako izgledamo!?

             Ušli su džinovskim koracima i ostavili crne tragove, pune mržnje, na belim stolnjacima i prelepim sagovima. Polupali su, popljuvali i pobacali stogodišnje uspomene uokvirene patinom i dalekim smeškom. Jeli su stojeći prljavim prstima i svuda posejali ostatke hrane.

              Gazda je ćutao pognute glave, živ-mrtav, zakovan u vremenu i prostoru. Uvrede i psovke pljuštale su kao ledena kiša, a njegovi prsti su se neumorno lomili, grčili, jecali... Zažmurio je i kao na filmu protutnjala mu je pred očima mladost, prvo u školi, zatim studije u Parizu, putovanja, ljubav, ženidba, nesanice, strahovi... Probudio ga je hrskav zvuk visokog tonaliteta. Jedan od divljih čupavih slomio je sliku sa njegovog venčanja i pred svima je uneredio.

               - Otkad  se kurve venčavaju u belom sa lopovima krvopijama?  kikotao se glasom hijene.

               Ponovo se začulo rzanje umornih pokislih konja, kao kobna opomena. Onaj najbliži vratima ščepao je konja za uzde i silom pokušao da ga uvede u beli salon sa koncertnim klavirom. Konj se snažno opirao i propinjao prednjim nogama. Svom drugu pritekli su još dvojica u pomoć.

                - Glupi konju, uđi da se ogreješ! Ti si veći čovek od ovog bogatog ološa...

                Odjednom je uzavrelu borbu prekinuo zvonki smeh gazdarice.

                - Pa i konj je pametniji od vas i zna da mu nije mesto u belom salonu s klavirom i...

                Konj se otrgao i za trenutak je zavladala zlokobna tišina. Zatim su odjeknula dva hica i začulo se rzanje preplašenih konja.

A sada, nekoliko istinitih ispovesti, zabelezenih tokom poslednjeg rata

 BOL ŽIRA I VATRE

        

         Oko mene je urlao rat sejući seme bola i noktima uranjao u tanušnu opnu  duše do krvi. Rat bez datuma, rat bez smisla i vere, probuđen zlom, u očaju ludila uskovitlao je zbunjene grupe ljudi, koji su kao marionete tajanstvenim prstom vođeni, ispunjavali surovu samovolju autokrata.

         I ja sam bio među njima, opijen vonjem umorne poslušnosti, izgubljen u gomili, koja je tumarala gubeći svaki logični smer razmišljanja. Ipak, u razumu se upali luč, jer čovek ne bi bio čovek, kada bi se prepustio čoporu. Stope su potrčale same, da bi se još brže vratile na početak i potvrdile tezu homosapiensa. U meni je i dalje kucalo srce, iako sam bio prenapregnut i zaslepljen užasom, koji me je magično vukao za sobom u kal bezumlja. Dok su svi oko mene palili svoja ognjišta, želeći da prevare očaj gubitnika, ja sam zastao. Iako sam želeo da uradim isto, jer svaki rat je samo bedna imitacija prethodnog, slutio sam da to neću učiniti. Osveta nije lična stvar, već kompleks pobeđene ljudskosti i neiživljene strasti.

         Iznad stana u kome sam stanovao, i koji sam hteo da zapalim, nalazio se čovek. Po definiciji rata to je bio neprijatelj, i trebalo je to da uradim. Ipak, nešto me je zadržalo, i u tom bezumlju shvatio sam da bi to bilo još bezumnije. Grlo mi se steglo i osušilo, oči su me pekle, telo mi je zasuzilo i zgrčilo oko srca…

         GRCAJ. BOL. TAMA. I SMRT. Više ništa niije postojalo. Nestalo je vreme i prostor, a noge su me nosile negde daleko, van moje volje i znanja. Dok sam odlazio u bezdanicu dima i paljevine, u nosu sam, odjednom,  osetio modri miris daleke šjive i uplovio u živu sliku propupelog vrta iz svog detinjstva. Kao dete voleo sam da udišem punim plućima zelenilo i plodove prirode. Skupljao sam žir i u jednom trenutku palo mi je na pamet da ga posadim. Zamišljao sam sebe kao odraslog čoveka, koji stoji pored dva velika stabla, i posmatra ih kao daleku uspomenu i svoj neizbrisiv trag. Na moje veliko iznenađenje, uskoro su nikle dve biljčice, nalik na dva malena stabla. Obilazio sam ih svaki dan i radovao im se kao dečjoj najslađoj tajni. Jednoga dana ih nisam zatekao i na njihovom mestu prepoznao sam trag svinje. Stajao sam skamenjen jezovitim prizorom i užasnut nepravdom koju nisam zaslužio. U meni je odjeknuo bezglasni vrisak, a oštar bol raspolutio mi je dušu. TADA NIŠTA NISAM ZNAO.

         A sada, u grcaju bola, tame i smrti, ova slika me je opsedala i zbunjivala intenzitetom svojih boja i grčem u duši koji sam ponovo osetio. I onda sam shvatio. SVINJA JE SVINJA. ČOVEK JE ČOVEK. Daleka bol se probudila i pružila ruku ovoj, koja me je upravo proždirala. Bol se nikada ne zaboravlja zbog rezova koje ostavlja na duši, samo se povremeno potiskuje. Ne, nisam zapalio stan izad sebe, zbog čoveka koji se tu nalazio, jer bih zapalio čoveka u sebi! Povredio bih svoju ljudsku bit, kao što su bila povređena moja dva mala žira u detinjstvu.

        

         SEDIM U SVOJOJ SOBI UDALJEN VREMENOM - NEPOZNANICOM I PONOVO OSEĆAM MODRI MIRIS ŠLJIVA U VAZDUHU. ZAPLJUSKUJE ME TALAS BOLA I KUPA MI ZENICE ZBOG DALEKOG ŽIRA I VATRE. ŽIVOT JE SAMO MALI MOZAIK BOLA, A SREĆA JE, PODELITI GA SA NEKIM.       

JEDNA PRICA O USAMLJENOSTI

Priča

            Bio jednom jedan starac potpuno sam sa svojim sećanjima. Poželeo je da ih probudi. Sedeo je na pragu i razmišljao. Jednog dana uzeo je beo list hartije i napisao pismo.

            -  Kome da ga pošaljem? šapnuo je i zabrinuto iskrivio beli brk. Zatim je na kovertu ispisao svoje ime. Posle dva dana poštar je zastao pred njegovom kućom.

            -   Za Vas,  osmehnuo se i otišao. Onda se desilo nešto čudno u starcu. Ruka mu je zadrhtala i sanjana suza zablistala je u oku. Gutao je reči i sve oko njega dobilo je boju proleća. Neko je pričao o davnim događajima, o plavom mestu u daljini, putovanju, ratu, ranama... Starac je uzdahnuo. Napisao je novo pismo o izgubljenom psu kojeg je našao na putu i kako su ga kod kuće izgrdili... I opet se poštar zaustavio isrped kuće. Drhtanje u glasu i izmenjeni osmesi... Nizali su se dani i priče. Lepet krila u vazduhu i miris života budili su snagu u zaboravljenom starcu.

              Te godine zima je bila okrutno hladna. Kroz prozor se nazirala oskudna vatrica. Prošlo je već pet dana, a pismu ni glasa. Starac je izašao i po ko zna koji put pregledao prag i dvorište. Nije li se negde zaturilo puno toplih reči? Video je kako poštar prolazi i kuca na tuđa vrata, smeši se i nešto daje. NIJE GA BILO!!! Starac je pognuo glavu i dugo ćutao sa pritajenim krikom. Zatim je sve prestalo. Na podu je ostala sklupčana hladna mrva ljudskog mesa.

              Napolju je duvao vetar, a ulicom je nestašno poskakivalo jedno izgubljeno pismo.

              P. S.

              Svaki čovek u sebi sazida kućicu da se u njoj ogreje i sakrije.

iz knjige TANGO DEL AMOR

KNJIGA U KOJOJ SE ĆUTI

         Šokantna vest širila se gradom brže od najzaraznije bolesti. Brujali su mediji, šaputalo se na svakom uglu o knjizi, neispisanih belih stranica, koja je dobila najprestižniju književnu nagradu. Jedan od najnasrtljivijih novinara uspeo je da intervjuiše genijalnog pisca.

         - Kako ste došli na ideju da objavite tako neviđenu knjigu, tematski izvajanu, kompozicijski savršenu, pristupačnu svakome?

         Pisac se zagonetno smeškao:

         - Ne mogu vam odati baš sve tajne. Činjenica je da u knjizi nema ispisanih stranica i to je samo po sebi šokantno za čitaoce. „Knjiga u kojoj se ćuti“ ima 365 stranica, za svaki dan po jednu – odnosno, za priču kakvu želimo. Nema više nametanja ukusa, čitamo ono što nam padne na pamet i niko nema prava da zaviruje u naše snove.

         Jedan od oduševljenih prolaznika dao je izjavu:

         - Meni žena ne dozvoljava da čitam golicave priče i stalno mi pretura po stvarima. Čim sam doneo „Knjigu u kojoj se ćuti“ i zaneo se, ona je zgrabila i poludela. A ja u sebi čitam, kako pada mlaka prolećna kišica, štipkam golišavu komšinicu pod kišobranom, pa joj se uvlačim pogledom u razdeljak nabujalog dekoltea, plivam u oblinama i oblizujem se... Moja rospija šizi, a ne može mi ništa, ha, ha...

         - Sjajno, sjajno, ingeniozno, frapantno, šokantno, briljantno, slaže se novinar i beleži.

         Jedan klinac dobacuje:

         - Volim knjige koje ne smaraju! Ekstra je, bruka! Mrak!

         Pisac se zagonetno češka, sve potvrđuje smeškom i duboko zavlači ruku u džep.

         Da li ovo znači da će naša savremena književnost krenuti novim stazama? Više nisu bitni sadržaji, tematike, gramatike, pravopisi, kojekakvi spisi... I zato uživajmo u apsurdu pravila: da više nema pravila!!!

Tri gospodjice, prica, i smesna i tuzna kad covek u zivotu izgubi kompas

TRI GOSPOĐICE

        Na prvi pogled bile su to tri sasvim obične gospođice. U kafanu su ulazile sporo, podignutih pogleda i ukočenih pokreta. Neki dežurni gosti su samo prezrivo podigli brk, bez reči, očiju prikovanih za čašicu – izvor svog zadovoljstva i patnje. Kao i uvek, one su sele za sto u uglu i poručile votku.

        - Piće za otmene dame, rekao je kelner i poslužio ih.

          Ne, ni na njega nisu obratile pažnju. Za njih nije bio ovaj trivijalni svet, govorio je beli šešir jedne od njih. Razgovor među gospođicama nije potekao, micala se samo skazaljka na satu. Ni dobovanje prstiju nije promenilo ništa. Pobegle su samo godine sa njihovih staklenih lica kao surovi svedoci života, u kome se nikada nisu smenile ni plima ni oseka.

        Prva gospođica je zapalila cigaretu. Njeno prerano izbrazdano lice podsećalo je na napuštenu neplodnu njivu.  Pomalo proseda kosa, sakupljena u oskudni repić, nikako se nije slagala sa mladalačkim stilom ,,prestarele gimnazijalke”. Tanka stisnuta usta zastala u grču retko su ispuštala reč. Krišom je gledala dobro poznata lica i elegantno podizala čašu.

        Druga gospođica, visoka i motkasta, ekstravagantna, bila je školska drugarica prethodne. Trešnjaste boje nove haljine još više su isticale njen sasušen stas i pogrbljeno držanje. Ona bi uvek prva otpočinjala dobro uigran kliše razgovora.

        - Kažem vam, još na maturi sam shvatila sa kime imam posla… Neotesan, nevaspitan dripac mislio je da me može odvući u prvi mrak. Svašta, ja sam poštena devojka, držim do sebe i svog vaspitanja!

        - Ma pusti, umorno bi je pogledala treća, misliš da je onaj moj bio bolji?

        - U pravu si, ne treba žuriti, za nas nije bilo ko! Pogledaj ove ovde…

        Zatim bi treća gospođica padala u vatru. Bila je uzoran šalterski sluzbenik, preko mere omalana svim karminima, puderima i maskarama kao indijanski poglavica. Punija, sa isturenim nabreklim razdeljkom, jedina je budila interesovanje pijanim pogledima lokalnih ispičutura.

        - Uvek se pitam kako je upakovala tolike sise..?

        - Kladim se da su joj do kolena pre spavanja, ha, ha… Možda ih zabacuje na ramena da je ne žuljaju…

        - Prostačine, prosiktala bi prva koja je iz profila podsećala na dasku i večito primenjivala najsavremenija svetska pomagala da istakne svoj nedostatak.

        - Uvek se pitam zašto dolazimo u ovu rupu pored toliko otmenih lokala? konstatovala bi suva sa velikim šeširom kao suncobran.

        - Bolje bi bilo da pođemo, mi smo dame! Ustajala bi treća.

        Konobar za šankom je sa vidljivim zadovoljstvom trljao ruke i kao pravio se da piše račun. Onda bi kao značajno podigao obrvu, dok prvi gost ne bi viknuo:

        - Piće za dame, na moj račun!

        - `Ajde, sta ste se stisle i tako uvek pijete džabe, i drugi bi namignuo prvom.

        I tako bi tri gospođice ponovo sele i otpočele važan poverljiv razgovor.

        - U pravu si, dobro je što nikada nisam dozvolila da me poljubi. Ta sirovina, verovatno, nikada nije prala zube…

        - Ipak, zvao te je dva puta na sastanak i…

        - Možda, ko zna… uzdahnula bi druga gospođica.

        I tako bi one ostajale do duboko u noć. Zatim bi zevnula prva gospođica i stresla se na pomisao da je kod kuće, sem hladnog kreveta, ne čeka niko. Isto su pomislile i ostale dve i kao po komandi ustale i odgegale se prema izlazu. Od pijanih gostiju neko bi podrignuo u znak pozdrava, ali niko nije ni pokušao da im džentlmenski otvori vrata.

E, priroda je ponekad surova... Iz knjige "Tango del amor", izbor priča

NESREĆNA LJUBAV ZUMBULA KAMIONDžIJE

(najdirljivija priča mog komšije šofera, koja se prenosila sa šoferskog kolena na koleno, zbog koje sam plako ko malo dete i shvatio kako žena može načisto da upropasti muškarca)

         Na državnoj granici naših razbratimljenih republika otegla se nepregledna kolona kamiona. Stoje danima kao na mrtvoj straži i raduju se kao deca čokoladi, kad se za pedalj približe svom cilju. Za običnog čoveka je neshvatljivo, kako ovi ljudi mirno podnose neizvesnost čekanja, kao da je sva mladost ovog sveta pred njima. U večernjim satima okupe se u grupice, ćaskaju sve do zore uz dobru kapljicu, pa zatim odlaze da odmore u svoje kućice na točkovima.

         Najveća i najživahnija grupa okuplja se oko Mike Sise, čuvenog šofera iz Drugovića, čoveka srednjih godina, na izgled grubog, brkatog, nosatog, nogatog, ali neverovatno toplih očiju i žive gestikulacije, u kojoj pokret prestiže reči, dajući im posebnu draž. Kao omamljeni ljudi slušaju njegove neverovatne mrsne priče, ne osećajući gorki bič vremena i dosade u dugim noćima. Uz  gutljaj rakije, Mika Sisa trlja ruke i počinje:

         -Znao sam jednog Zumbula kamiondžiju, mlad momak, ali nekako čudan, sitan, a kad progovori, kao da nema snage… Mislim i kao dete je nekako bio za sebe, ali kasnije, teško je reći… Bilo mi ga je žao, pa sam ga više puta pozvao na piće i tako mi se poverio. Mislim, teško je to objasniti, ali Zumbul je hteo da postane muško! Shvatio sam ja odmah šta je po sredi, da mu nabacim neku žensku, ali ne ide to s neba pa u rebra. Tako, Zumbul pusti brkove, počne da pije pivo i postane kamiondžija! Uglavnom je išao sa mnom i onda se desilo…  Sa suzama u očima me je zakleo da nikom ne odam tajnu i rešio sam da mu pomognem kao muškarac muškarcu. Svi znate Bubu Krezubu, malo je bajata, al za upotrebu može da prođe. Kad se dogoni i zategne sifone, nije loša, a i široke je ruke… U slučaju kao što je Zumbulov, pravi je majstor… Dam ja, tako, Zumbulu njen oglas u onim novinama, kao da sve bude zvanično:

         “Kamiondžije pažnja! S-klasa od žene, erotski odevena u halterima, rado će vas posetiti u vašem kamionu!”

         Kako se, jadnik, obradovo kad je pristala da dođe! Pa tek kako se dotero, pa se okupo i obrijo i sredio kabinu, baš ovde, dok smo čekali da pređemo… I ja sam joj reko: Bubo, Zumbul je naše cveće, pazi na njega ko i na sve nas! Al, da vidiš čuda… Kad je ona ušla u kamion, posle nekoliko minuta, čuli smo krik i videli Zumbula kako beži u kuruze… Niko ga nije mogao stići, pa smo digli ruke. Uđemo u kabinu, kad Buba plače i kaže da smo je poslali kod ludaka… Otišla je ljuta, a pare je, naravno, uzela… E ljudi moji, kad bog zakine, on zakine… Misliš sve je to kod prirode opravljeno, žensko je žensko, muško je muško, al ipak nešto tu škripi! Pitam se šta ga je toliko prepalo… Mislim, Buba nije baš u cvetu mladosti, nema dva zuba, al ume da sakrije… Možda je bilo malo podmazana, voli žena da popije, al utoliko veselije… I posle nisam vido Zumbula skoro godinu dana. Već smo ga i zaboravili, kad čujem da živi sam u šumi pored našeg sela i da ni s kim ne progovara. Skuplja drva i prosi… E, Zumbule, Zumbule, ti si naše cveće, al od tebe muško nikad biti neće…

         Odjednom nastade tajac. Ljudi oko Mike Sise su se nekako snuždili, i zbog nesrećne Zumbulove sudbine i zbog umora i hladnoće. On potegnu rakiju:

        -Za dušu mu!

        -Za dušu mu, kao u horu rekoše ostali.

         Pred zoru neko poviče za pokret i svi se razleteše prema svojim kamionima. Kolona se pomeri za nekoliko metara unapred i ponovo stade. Konačno je ljude oborio san, onaj jutarnji, koji ne donosi odmor, već samo iscrpljuje u dugim danima besmislenog čekanja.

         Upravo tog jutra u bolnici, od teške upale pluća, umro je Zumbul, nesuđeni kamiondžija, bez reči, bez uzdaha, sam. I tako se, poneki čovek rodi loman, i nema snage da upozna pravu ljubav, i u ćutanju potone u samoga sebe. A sopstvena provalija je najgorča bezdanica.

         P.S.

         Ovu dirljivu priču čuo je jedan novinar, pa se rasplako i rešio da je objavi u novinama. Ja vam je čitam upravo onako, kako je on napisao, i hvala mu što je oteo od zaborava našeg nesrećnog Zumbula.  

JEDNA NEVEROVATNA PRIČA, ALI ISTINITA!!!

MUŠKARCI IMAJU SREĆE

            Što muškarci imaju sreće, to prevazilazi svaku meru. Na muške i ženske uspehe ljudi gledaju različitim očima. Ako žena ima veću platu, onda je to sigurno preko veze, a ako muškarac napreduje, onda je neverovatno sposoban. Ako se žena uda za bogatog tipa, znači da ga je uhvatila na neku foru, a kad muškarac nađe dobru ribu i uz to punu k’o brod, onda je glavni frajer.

               Sećate li se našeg komšije Mike, onaj mali neugledan tip, žgoljav, pomalo mu beži desno oko, a na glavi tri ravnomerno raspoređene kovrdžave dlake na glavi koje uredno potresuje kod brice na ćošku “Jeftino, a za stalne mušterije popust 5%”. Da skratim, radi u marketu kao portir, sa nekoliko svršenih noćnih kurseva, od zanata do menadžera, po Bolinji skraćeno i ubrzano. I tako jedno, nedovršeno, nedorađeno, nazovi muško, jednog dana prelazi ulicu i na pešačkom prelazu pregazi ga auto i upljeska k’o palačinku. A Mika se prelomi kao slamka na pet-šešt delova i odvezu ga u bolnicu kao beznadežan slučaj. Razapeli ga na neke skele, ruka gore, noga dole, glava mu zamotana kao egipatska mumija, a u zubima neke žice - kao glavni glumac horor filma.

            A u tim kolima, što su ga oborila, bila je, ni manje ni više, sekretarica portugalske ambasade, lepa, zgodna, fensi crnka, raskošnog dekoltea, plamtećih očiju. Ona se, jadnica, silno prepala jer mi važimo za zemlju neuračunljivih divljaka koji jedu žive ljude... Tako ona krene za Mikom i ne izlazi iz bolnice sva premrla od brige da ne završi u nekoj rupi od zatvora. Svi se krste u čudu, ubeđuju je da će biti dovoljno da plati odštetu, kako to u našoj zemlji i biva. Nije portugalska sekretarica žalila pare, što se moglo videti po brzom Mikinom oporavku.

          Posle šest meseci izađoše zajedno iz bolnice Maria - Antonia de Huamanatanita, ćerka portugalskog magnata, i Mika, ruku pod ruku. Prosto da ga ne prepoznaš, na njemu samo “trend and fashion”, pljunuti maneken sa naslovne strane modnog časopisa, samo sa Mikinom “žnj” facom. E, šta sve dobra krpa može da učini  od čoveka i da ga uveća i podigne u očima ljudi. Jeste da je i dalje bio vrljav i žgoljav, ali imao je neki čudan sjaj u očima, kao da se u njemu rodilo muško pa nagoveštava svima svoj preporod. A Maria-Antonia ne skida oči s njega, stegla ga kao najveće blago i ne pušta ga od sebe. I tako od našeg komšije Mike, noćnog portira i večernjeg kursiste, postade ugledni službenik portugalske ambasade. Naravno, komšiluk više ne poznaje, a na koktele i te stvari dolaze mu samo stranci. Pitam se samo na kojim se jezicima Mika sporazumeva sa tim uvaženim gostima, kad se na našem jeziku više izražavao rukama nego rečima. Što se žene tiče, gukanje na jastuku je razumljivo, a za ministra iz Švajcarske ne znam koji šatrovački može da ga izvadi.

                Stvarno, muškarci i u najvećoj nesreći i gluposti upecaju sreću, i nikakvi i neugledni i besparići, “ožene se i udaju” uz najveća priznanja i divljenja za sposobnost. A kod žena – sve je suprotno… U ovakvom svetu žene nemaju sreće i krajnje je vreme da se uvedu neke radikalne promene!!!

iz sudske prakse - malo izmenjena verzija

TRAGEDIJA JEDNE KOZE

(Rampa i Sneška)

        -Prokleta rampa, psovao je naglas mladi čovek na motoru, zamalo da prođem, da joj sve po spisku…

        Njegova fluroscentna šarena košulja bila je u vidnom konfliktu sa vrišteći prugastom kravatom. Pantalone, koje su odavno izgubile crtu, upućivale su na važnost mesta gde je žurio. Stvarno je bio baksuz. Voz prolazi tuda svake prestupne godine i baš je sad morao da se naguzi. Jedva je zakočio i nervozno je kršio prste zbog zlosrećne sudbine. Sa druge strane čekala ga je Gocika, prsata i krupna konobarica, san svih kafanskih švalera. Smena joj se završavala za pola sata i sigurno mu neće oprostiti zakašnjenje. Prošli put ga je zadržala ona glupača sa posla sa kojom se natezao čitav sat i ništa nije uradio. Češkao se zabrinuto po bradi i uzdisao.

        -Gocika je vrištulja i lujka i možda nije neka na oko, ali je prava ala… Nema tu puno priče… Riba zna šta hoće i odmah se skida…

        Polako je padao u očaj, dok su mu se pred očima nizale scene od prošle srede. Ugasio je svoju krntiju od motora i pažljivo čistio cipele o pantalone, zatim nokte od ulja, pa ga je naprasno zasvrbelo uvo. Dok je zadovoljno otresao glavom i umesto svog prsta zamišljao Gocikin jezik, osetio je  vlažan dodor na vratu. Stresao se od jeze i zadovoljstva.

        Nije primetio konjska kola koja su se u međuvremenu parkirala pored njega, u zadnjoj fazi raspadanja, rasklimatana, musava, natovarena starim kartonima na kojima je, kao na pijedestalu, sedeo matori Ciga sa nakrivljenim masnim šeširom, verovatno već odavno punoletnim. Motorista je prvo blenuo u njega, a onda je shvatio da vlažan dodir dolazi od konja koji ga je njuškao iz ko zna kojih razloga. Gocika, sisata i guzata, isčezla je poput dima iz njegovih misli i žestoko je opsovao konjski i ciganski rod. Desnom rukom je mlatnuo konja i gotovo istog momenta osetio snažan ugriz za desni obraz. Skočio je sa motora i pomamljeno svukao Cigu sa kola. Međutim, iako je delovao matoro, Ciga nije bio ,,lak zalogaj”. Ni njegove mišićave majstorske ruke ni kojekakvi kafanski zahvati na ,,kvarnjaka”, nisu mu pomogli. Valjali su se po putu ,,krvavi i zapenjeni na život i smrt”.

        Sa druge strane polako se gegao čiča i vodio svoju omiljenu kozu Snešku. Tepao joj je tiho kao svojoj pokojnoj ženi. Iako je bila suva, kukastog nosa i nikakvog stasa, imala je ,,neku žicu”. Zazirao je od nje od samog početka, kada ga je surovo očepila u crkvi i potvrdila svoj autoritet. Tako su srećno živeli dvadesetak godina. Posle je kupio kozu, koja ga je odmah podsetila na nju, pa joj je tepao Sneška - Snele i jadao joj se. Seljaci su se klonili komšije – ludaije, ali im je kasnije bilo žao. Šta će, živ čovek, mora i on nekom da se iskuka.

        Kad je video tuču na putu i da je đavo odneo šalu, zavezao je svoju Snešku za rampu, jer voza nije bilo ni od korova.

        -Kuku ljudi, stanite! Šta vam je? Ama izgiboste, ama…

        Ništa nije pomagalo. Vukao je jednog pa drugog za rukav, zatim je legao na njih i bogami, pesnica ga nije mimoišla. Jadan čiča nastradao je ni kriv ni dužan iz čisto humanih razloga. I ko zna dokle bi ova makljaža potrajala, da se u daljini nije oglasio voz. Ciga je naglo skočio i pokušavao da umiri konja. Psovao je sočno ciganski, dok se motorista jedva pridigao rascvetalog nosa. Gocika ga sigurno neće čekati i nema svrhe da ide ovako izgužvan i krvav. Kao da je on jedini, koje je saleće! Svesna je ona svojih kvaliteta i ekstremiteta! To se vidi iz aviona! Seo je na motor, ali prokleta kršina nije htela da upali.

        U travi je ležao čiča još ne shvatajući šta mu se desilo. Opipao je na glavi poveću cvorugu, dok je otok na levom oku podsecao na lepu, krupnu, sočnu sljivu. Kad je začuo pisak lokomotive, skočio je kao ošurena kokoška.

        -Sneška?! Lepa moja Snele, kuku jadna…

        Rampa se konačno podigla i na njoj je visila obešena koza otresajući zadnjim nogama, nevina žrtva jednog surovog okršaja. Zavladao je opasan tajac. Seljak se podigao, prišao rampi i počeo da kune:

        -Bog vas ubio! Ruke vam se osušile! Krv vas izela! Kuku Sneška, zar na moje oči da majkaš? Ubio vas časni krst! Sneška, Snele, bez tebe sam siroma`. Nema mi života! Živ ti ja, ustani duše ti, soli ti…

        Kad se okrenuo, oči su mu bile krvave, a kvrgave ispucale ruke spustile su se na vrat nesrećnog majstora – švalera. U poslednjem trenutku ključ je kresnuo i Gocika mu više nije bila ni u petama. Samo da živu glavu iznese! Ciga se manuo kartona, koji se prosuo sa kola po zemlji, i zbrisao.

        Sledećeg jutra je nesrećan čovek, ojađen i očajan, pošao u sud. Svi su mu se smejali i gurkali se, ali mu niko nije pomogao.

        -Čiča, mani se lupetanja! Da nisi popio koju čašicu više? Je li ti Sneška žena ili koza? Ko ti se obesio o rampu? držali su se za stomak službenici na šalterima.

        Posle izvesnog vremena uzaludnog traganja za ubicama svoje drage Sneške, u novinama je izašao oglas uokviren crnim:

        “TRAŽE SE KRVNICI MOJE MILJENICE SNEŠKE, NAJBOLJE KOZE NA SVETU! OD SRCA SU MI JE OTKINULI I DABOGDA IH CRVI IZELI I SUNCE IH NE OGREJALO! AKO IH KO PRONAĐE, NEK MI SE JAVI NA MOBILNI: 063 ,BERIĆETNA NJIVA POD SUNCEM`, NE PITAM ŠTA KOŠTA!”