E, priroda je ponekad surova... Iz knjige "Tango del amor", izbor priča

NESREĆNA LJUBAV ZUMBULA KAMIONDžIJE

(najdirljivija priča mog komšije šofera, koja se prenosila sa šoferskog kolena na koleno, zbog koje sam plako ko malo dete i shvatio kako žena može načisto da upropasti muškarca)

         Na državnoj granici naših razbratimljenih republika otegla se nepregledna kolona kamiona. Stoje danima kao na mrtvoj straži i raduju se kao deca čokoladi, kad se za pedalj približe svom cilju. Za običnog čoveka je neshvatljivo, kako ovi ljudi mirno podnose neizvesnost čekanja, kao da je sva mladost ovog sveta pred njima. U večernjim satima okupe se u grupice, ćaskaju sve do zore uz dobru kapljicu, pa zatim odlaze da odmore u svoje kućice na točkovima.

         Najveća i najživahnija grupa okuplja se oko Mike Sise, čuvenog šofera iz Drugovića, čoveka srednjih godina, na izgled grubog, brkatog, nosatog, nogatog, ali neverovatno toplih očiju i žive gestikulacije, u kojoj pokret prestiže reči, dajući im posebnu draž. Kao omamljeni ljudi slušaju njegove neverovatne mrsne priče, ne osećajući gorki bič vremena i dosade u dugim noćima. Uz  gutljaj rakije, Mika Sisa trlja ruke i počinje:

         -Znao sam jednog Zumbula kamiondžiju, mlad momak, ali nekako čudan, sitan, a kad progovori, kao da nema snage… Mislim i kao dete je nekako bio za sebe, ali kasnije, teško je reći… Bilo mi ga je žao, pa sam ga više puta pozvao na piće i tako mi se poverio. Mislim, teško je to objasniti, ali Zumbul je hteo da postane muško! Shvatio sam ja odmah šta je po sredi, da mu nabacim neku žensku, ali ne ide to s neba pa u rebra. Tako, Zumbul pusti brkove, počne da pije pivo i postane kamiondžija! Uglavnom je išao sa mnom i onda se desilo…  Sa suzama u očima me je zakleo da nikom ne odam tajnu i rešio sam da mu pomognem kao muškarac muškarcu. Svi znate Bubu Krezubu, malo je bajata, al za upotrebu može da prođe. Kad se dogoni i zategne sifone, nije loša, a i široke je ruke… U slučaju kao što je Zumbulov, pravi je majstor… Dam ja, tako, Zumbulu njen oglas u onim novinama, kao da sve bude zvanično:

         “Kamiondžije pažnja! S-klasa od žene, erotski odevena u halterima, rado će vas posetiti u vašem kamionu!”

         Kako se, jadnik, obradovo kad je pristala da dođe! Pa tek kako se dotero, pa se okupo i obrijo i sredio kabinu, baš ovde, dok smo čekali da pređemo… I ja sam joj reko: Bubo, Zumbul je naše cveće, pazi na njega ko i na sve nas! Al, da vidiš čuda… Kad je ona ušla u kamion, posle nekoliko minuta, čuli smo krik i videli Zumbula kako beži u kuruze… Niko ga nije mogao stići, pa smo digli ruke. Uđemo u kabinu, kad Buba plače i kaže da smo je poslali kod ludaka… Otišla je ljuta, a pare je, naravno, uzela… E ljudi moji, kad bog zakine, on zakine… Misliš sve je to kod prirode opravljeno, žensko je žensko, muško je muško, al ipak nešto tu škripi! Pitam se šta ga je toliko prepalo… Mislim, Buba nije baš u cvetu mladosti, nema dva zuba, al ume da sakrije… Možda je bilo malo podmazana, voli žena da popije, al utoliko veselije… I posle nisam vido Zumbula skoro godinu dana. Već smo ga i zaboravili, kad čujem da živi sam u šumi pored našeg sela i da ni s kim ne progovara. Skuplja drva i prosi… E, Zumbule, Zumbule, ti si naše cveće, al od tebe muško nikad biti neće…

         Odjednom nastade tajac. Ljudi oko Mike Sise su se nekako snuždili, i zbog nesrećne Zumbulove sudbine i zbog umora i hladnoće. On potegnu rakiju:

        -Za dušu mu!

        -Za dušu mu, kao u horu rekoše ostali.

         Pred zoru neko poviče za pokret i svi se razleteše prema svojim kamionima. Kolona se pomeri za nekoliko metara unapred i ponovo stade. Konačno je ljude oborio san, onaj jutarnji, koji ne donosi odmor, već samo iscrpljuje u dugim danima besmislenog čekanja.

         Upravo tog jutra u bolnici, od teške upale pluća, umro je Zumbul, nesuđeni kamiondžija, bez reči, bez uzdaha, sam. I tako se, poneki čovek rodi loman, i nema snage da upozna pravu ljubav, i u ćutanju potone u samoga sebe. A sopstvena provalija je najgorča bezdanica.

         P.S.

         Ovu dirljivu priču čuo je jedan novinar, pa se rasplako i rešio da je objavi u novinama. Ja vam je čitam upravo onako, kako je on napisao, i hvala mu što je oteo od zaborava našeg nesrećnog Zumbula.