Tri gospodjice, prica, i smesna i tuzna kad covek u zivotu izgubi kompas

TRI GOSPOĐICE

        Na prvi pogled bile su to tri sasvim obične gospođice. U kafanu su ulazile sporo, podignutih pogleda i ukočenih pokreta. Neki dežurni gosti su samo prezrivo podigli brk, bez reči, očiju prikovanih za čašicu – izvor svog zadovoljstva i patnje. Kao i uvek, one su sele za sto u uglu i poručile votku.

        - Piće za otmene dame, rekao je kelner i poslužio ih.

          Ne, ni na njega nisu obratile pažnju. Za njih nije bio ovaj trivijalni svet, govorio je beli šešir jedne od njih. Razgovor među gospođicama nije potekao, micala se samo skazaljka na satu. Ni dobovanje prstiju nije promenilo ništa. Pobegle su samo godine sa njihovih staklenih lica kao surovi svedoci života, u kome se nikada nisu smenile ni plima ni oseka.

        Prva gospođica je zapalila cigaretu. Njeno prerano izbrazdano lice podsećalo je na napuštenu neplodnu njivu.  Pomalo proseda kosa, sakupljena u oskudni repić, nikako se nije slagala sa mladalačkim stilom ,,prestarele gimnazijalke”. Tanka stisnuta usta zastala u grču retko su ispuštala reč. Krišom je gledala dobro poznata lica i elegantno podizala čašu.

        Druga gospođica, visoka i motkasta, ekstravagantna, bila je školska drugarica prethodne. Trešnjaste boje nove haljine još više su isticale njen sasušen stas i pogrbljeno držanje. Ona bi uvek prva otpočinjala dobro uigran kliše razgovora.

        - Kažem vam, još na maturi sam shvatila sa kime imam posla… Neotesan, nevaspitan dripac mislio je da me može odvući u prvi mrak. Svašta, ja sam poštena devojka, držim do sebe i svog vaspitanja!

        - Ma pusti, umorno bi je pogledala treća, misliš da je onaj moj bio bolji?

        - U pravu si, ne treba žuriti, za nas nije bilo ko! Pogledaj ove ovde…

        Zatim bi treća gospođica padala u vatru. Bila je uzoran šalterski sluzbenik, preko mere omalana svim karminima, puderima i maskarama kao indijanski poglavica. Punija, sa isturenim nabreklim razdeljkom, jedina je budila interesovanje pijanim pogledima lokalnih ispičutura.

        - Uvek se pitam kako je upakovala tolike sise..?

        - Kladim se da su joj do kolena pre spavanja, ha, ha… Možda ih zabacuje na ramena da je ne žuljaju…

        - Prostačine, prosiktala bi prva koja je iz profila podsećala na dasku i večito primenjivala najsavremenija svetska pomagala da istakne svoj nedostatak.

        - Uvek se pitam zašto dolazimo u ovu rupu pored toliko otmenih lokala? konstatovala bi suva sa velikim šeširom kao suncobran.

        - Bolje bi bilo da pođemo, mi smo dame! Ustajala bi treća.

        Konobar za šankom je sa vidljivim zadovoljstvom trljao ruke i kao pravio se da piše račun. Onda bi kao značajno podigao obrvu, dok prvi gost ne bi viknuo:

        - Piće za dame, na moj račun!

        - `Ajde, sta ste se stisle i tako uvek pijete džabe, i drugi bi namignuo prvom.

        I tako bi tri gospođice ponovo sele i otpočele važan poverljiv razgovor.

        - U pravu si, dobro je što nikada nisam dozvolila da me poljubi. Ta sirovina, verovatno, nikada nije prala zube…

        - Ipak, zvao te je dva puta na sastanak i…

        - Možda, ko zna… uzdahnula bi druga gospođica.

        I tako bi one ostajale do duboko u noć. Zatim bi zevnula prva gospođica i stresla se na pomisao da je kod kuće, sem hladnog kreveta, ne čeka niko. Isto su pomislile i ostale dve i kao po komandi ustale i odgegale se prema izlazu. Od pijanih gostiju neko bi podrignuo u znak pozdrava, ali niko nije ni pokušao da im džentlmenski otvori vrata.