Devojčica i Sunce
Bilo je zadnje veče u paučinastom restoranu na kraju grada. Sedeli smo i razgovarali, iako niko nikoga nije poznavao. Glasovi su se preplitali, stapali, mimoilazili i tonuli u besmisao praznih reči. Rumeni snop svetlosti spuštao se sa tavanice kao produžena Sunčeva ruka.
- Večeras je prohladno!
- Da, baš je prohladno!
- Sve je poskupelo...
- Nisu svi ljudi lopovi!
Na trenutke bi zavladala neprijatna tišina. Ruke su prinosile čašu usnama, grudi uzdisale, pogledi lutali. Onda bi neko opet započeo mrtav polilog. Krug je posrnuo u krugu. Jedna devojčica je lepršala između stolova. Mogla je imati pet ili šest godina, ni lepa ni ružna. Imala je nešto milo i toplo u pogledu. Poneko bi je instinktivno nežno pogladio po kosi.
- Drhtim. Ni vino u meni više ne struji.
- Jeste li čitali novine? Desila se teška nesreća...
- Moj pas je juče nestao i...
Devojčica je zastala ispred rumenog snopa svetlosti. Niko nije primetio kada je ispružila ruke i mazno se uplela u njega. Usne su joj se bezglasno micale kao u nekom tajanstvenom paganskom obredu. Rumeni snop se istanjio i ona je počela da ga povlači kao konopac na zvoniku crkve. Odjednom je nešto bljesnulo slično pustinjskom diptamu ispred Mojsija. Ljudi su zaslepljeni zanemeli. Čuo se samo lagan korak po škripavom podu. Devojčica je nestala u zadnje prohladno veče sa Suncem u rukama. Spustila se tama kao teška kulisa. Da li smo potonuli u večni pakao, ili smo izgubili božji dar očinjeg vida? Zavladala je tišina, ali ne onakva kao malopre. Sva srca su kucala kao jedno u neizvesnosti i strahu. Spojila nas je zauvek neizgovorena misao.
- Hoće li se devojčica pojaviti i vratiti nam Sunce?
prva knjiga Mojsijeva, gl. 19
Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor s neba dažd od sumpora i ognja
I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve one
ljude u gradovima i rod zemaljski.
Нема коментара:
Постави коментар