KAFANA U NJUJORKU
(nostalgična drama po motivima internet-priča Džoa Molera)
Lica:
(vreme sadašnje)
Džo, sredovečan tip
Džim, sredovečan tip
(vreme prošlo)
Džo, mladić
Nena, devojka
Džim, mladić
Džezebel, devojka
Nikola, Džoov otac, pilot iz Paraćina
Desanka, Džoova majka
Scena je oskudna, jedan prašnjav šank na kome su flaše i čaše, sto i stolice. Radnja se dešava u Njujorku u napuštenoj kafani za rušenje.
Zatamnjenje. Čuju se dva muška glasa, dok se na platnu vide dve muške senke u razgovoru.
Prvi: Šta da radim, bre, čoveče, kad je volim, mislim, tu svoju zemlju, nisam valjda poslednji Mohikanac... Proveo sam pored svoje Morave čitava dva meseca, uživajući u svakom njenom talasiću, osluškujući njen tihi hod...
Drugi: Alo, prijatelju, beži odavde, ovde je mrtvo more...
Prvi: Ja sam biljka koja se nije primila u tuđini, koreni su mi duboko ovde, pripadam toj pukloj Srbiji. Nije mi jasno da posle dvadeset godina nemam osecaj da pripadam ovoj bogatoj zemlji Americi i velikom gradu Njujorku, koji su mi ponudili kolačić sreće... Ne, ništa me ne može kupiti...
Drugi: Alo, prijatelju, ne čuješ me dobro, ovde mrtvo more, žabokrečina, čamotinja... Šta bih ja dao da sam u Njujorku...
Prvi: Pitam se: da li se ovakav smor i inadžija, poput mene, može kupiti? Teško, brate, teško... Možda nekom prevarom, muvanjem, ludilom... Ne, moje srce kuca samo ovde!
Drugi: Ti me, bre, čoveče, ne čuješ! Jebeš ti ovaj Paraćin i Beograd kad nemaš ni prebijenu kintu u džepu, a kriminalci i neki nazovi biznismeni ti kroje kapu! Žena mi govori da sam joj život sjebao, deca gledaju izgubljeno... Ovo je mrtvo more, ludilo...
Prvi: Možda, ali ja bez ove “žabokrečine” i “mrtvog mora” ne mogu da dišem... Dragi moj, brate, Sveto Majmune...
Drugi: Beži, brate moj, Džo Moleru, beži dok možeš... Šta bih dao da sam na tvom mestu...
Počinje muzika Bijelog dugmeta “Šta bih dao da sam na tvom mjestu”. Svetlo je sve jače i na sceni se pojavljuje čovek s koferom u ruci. Šeta se i zagleda napuštenu kafanu.
DŽO (za sebe): Ovde nema nikoga, ali usputne šljokare nisu gubile vreme (zaviruje). Moguće je da ima još pića, za nas nostalgičare, koji uvek nađemo razlog da se vraćamo u zavičaj i da to zalijemo... (ulazi, ali zastaje jer ugleda nepoznatog čoveka, takođe s koferom u ruci)
Radoznalo se posmatraju i počinje neki usiljen bezvoljan razgovor.
DŽIM: Mister, šta gledate? Kafana ne radi...
DŽO: Vidim da ne radi...
DŽIM: Šta tu ima da se gleda?
DŽO: Ništa posebno, ali još uvek su tu šank, stolice, flaše... Pa, eto, do vraga, gledam... Nisu još sve flaše prazne...
DŽIM: Hmm, flaše još nisu sve prazne (zaviruje), u pravu ste!
DŽO: Žedni? Vrata su nam otvorena... (pogledaju se istovremeno)
DŽIM: Izgleda da nam je neko učinio uslugu?!
DŽO: Ma ne, bio je žedan, kao i mi sada, i svratio... Ionako će bager uskoro
pokupiti sve... Vidite onaj crveni znak “iks” gore na kafani, znači za rušenje.
DŽIM: Da, bager će pokupiti sve... (zamišljeno)
DŽO (ulaze, on pere čaše i sipa piće): Žedni? Viski ili šljivka made in Srbija?
DŽIM: Šljivka, mister!
DŽO: Džo, mister?
DŽIM: Džim, mister Džo! U zdravlje, da još dugo živite!
DŽO: I vi, da još dugo terate po ovom svetu! Ima u životu još lepih ponuda...
Istovremeno: Živeli!!!
Sedaju za sto, prethodno oduvaju prašinu i odlažu kofere u stranu.
DŽO: Putujete? Mislim da sam vas ovde ranije viđao?
DŽIM: Putujem, posle dugo vremena... Da, Džo, dobio sam ovde posao pre dvadeset dve godine kao žutokljunac. Pošao sam u Kaliforniju kod nekog rođaka i trebala mi je kinta za put. Ali, dešava se da... (zastane odsutno)
DŽO: Pa, jeste li otišli u Kaliforniju?
DŽIM: Ne, nisam... Mislim, mogao sam, ali onda sam upoznao nju, Džezabel...
DŽO: Džezabel... Ostali ste zbog Džezabel? Još jedna šljivka?
DŽIM (dodaje čašu i Džo sipa i sebi i njemu): Džezabel... Bila je prava dama u ovom smrdljivom baru, tri stepenika ukopanom u zemlju. Došla je iz Pensilvanije posle smrti muža koji joj je ostavio samo dugove. Sprijateljili smo smo se i branio sam je od nasrtljivog gazde, Italijana punog kao brod. Nije ga htela...
............................................................
DŽIME: U pravu si, Džo, to je bager... Opet će razoriti još jednu kafanu, još jednu srpsku kuću, ali mi ostajemo...
DŽO: Sagradićemo novu, Džime... Dođi, da se zagrlimo prijatelju i nemoj da se izgubiš u ovim tuđim Amerikama...
Prijatelji se opraštaju, buka je sve jača i scena se zatamnjuje. Zatim se čuje glas:
“Ipak, zavičaj je, zavičaj, pa makar bio i mrtvo more, kako kaže moj drug Sveta... Ali ja bez tog mrtvog mora i te žabokrečine u srcu, ne mogu. Ništa moju Srbiju ne može zameniti jer ja sam nepopravljivi nostalgičar i hvalim i psujem svoj narod!
Muzika, yu rock nostalgija.
SRELA SE DVA NESUĐENA PRIJATELJA U DALJINI, POPILA I OTVORILA DUŠE... RAZIŠLA SE U ZORU I OTIŠLA SVAKI SVOJIM PUTEM... TO JE ŽIVOT.
Нема коментара:
Постави коментар