KONJ I KLAVIR
Došli su jedne ugašene noći, mahniti i kaljavi. Njihov topot obezglavio je ljude u kući i niko nije pohitao da im otvori. Grmljavina nepoznatih gostiju se ponovila i vrata su nemoćno poklopila prag. Glave čupave i vašljive sa pogledom punim režanja, pratilo je rzanje pokislih konja.
- Što ne otvarate!? Možda vam se ne dopada kako izgledamo!?
Ušli su džinovskim koracima i ostavili crne tragove, pune mržnje, na belim stolnjacima i prelepim sagovima. Polupali su, popljuvali i pobacali stogodišnje uspomene uokvirene patinom i dalekim smeškom. Jeli su stojeći prljavim prstima i svuda posejali ostatke hrane.
Gazda je ćutao pognute glave, živ-mrtav, zakovan u vremenu i prostoru. Uvrede i psovke pljuštale su kao ledena kiša, a njegovi prsti su se neumorno lomili, grčili, jecali... Zažmurio je i kao na filmu protutnjala mu je pred očima mladost, prvo u školi, zatim studije u Parizu, putovanja, ljubav, ženidba, nesanice, strahovi... Probudio ga je hrskav zvuk visokog tonaliteta. Jedan od divljih čupavih slomio je sliku sa njegovog venčanja i pred svima je uneredio.
- Otkad se kurve venčavaju u belom sa lopovima krvopijama? kikotao se glasom hijene.
Ponovo se začulo rzanje umornih pokislih konja, kao kobna opomena. Onaj najbliži vratima ščepao je konja za uzde i silom pokušao da ga uvede u beli salon sa koncertnim klavirom. Konj se snažno opirao i propinjao prednjim nogama. Svom drugu pritekli su još dvojica u pomoć.
- Glupi konju, uđi da se ogreješ! Ti si veći čovek od ovog bogatog ološa...
Odjednom je uzavrelu borbu prekinuo zvonki smeh gazdarice.
- Pa i konj je pametniji od vas i zna da mu nije mesto u belom salonu s klavirom i...
Konj se otrgao i za trenutak je zavladala zlokobna tišina. Zatim su odjeknula dva hica i začulo se rzanje preplašenih konja.
Нема коментара:
Постави коментар