JEDNA PRICA O USAMLJENOSTI

Priča

            Bio jednom jedan starac potpuno sam sa svojim sećanjima. Poželeo je da ih probudi. Sedeo je na pragu i razmišljao. Jednog dana uzeo je beo list hartije i napisao pismo.

            -  Kome da ga pošaljem? šapnuo je i zabrinuto iskrivio beli brk. Zatim je na kovertu ispisao svoje ime. Posle dva dana poštar je zastao pred njegovom kućom.

            -   Za Vas,  osmehnuo se i otišao. Onda se desilo nešto čudno u starcu. Ruka mu je zadrhtala i sanjana suza zablistala je u oku. Gutao je reči i sve oko njega dobilo je boju proleća. Neko je pričao o davnim događajima, o plavom mestu u daljini, putovanju, ratu, ranama... Starac je uzdahnuo. Napisao je novo pismo o izgubljenom psu kojeg je našao na putu i kako su ga kod kuće izgrdili... I opet se poštar zaustavio isrped kuće. Drhtanje u glasu i izmenjeni osmesi... Nizali su se dani i priče. Lepet krila u vazduhu i miris života budili su snagu u zaboravljenom starcu.

              Te godine zima je bila okrutno hladna. Kroz prozor se nazirala oskudna vatrica. Prošlo je već pet dana, a pismu ni glasa. Starac je izašao i po ko zna koji put pregledao prag i dvorište. Nije li se negde zaturilo puno toplih reči? Video je kako poštar prolazi i kuca na tuđa vrata, smeši se i nešto daje. NIJE GA BILO!!! Starac je pognuo glavu i dugo ćutao sa pritajenim krikom. Zatim je sve prestalo. Na podu je ostala sklupčana hladna mrva ljudskog mesa.

              Napolju je duvao vetar, a ulicom je nestašno poskakivalo jedno izgubljeno pismo.

              P. S.

              Svaki čovek u sebi sazida kućicu da se u njoj ogreje i sakrije.