A sada, nekoliko istinitih ispovesti, zabelezenih tokom poslednjeg rata

 BOL ŽIRA I VATRE

        

         Oko mene je urlao rat sejući seme bola i noktima uranjao u tanušnu opnu  duše do krvi. Rat bez datuma, rat bez smisla i vere, probuđen zlom, u očaju ludila uskovitlao je zbunjene grupe ljudi, koji su kao marionete tajanstvenim prstom vođeni, ispunjavali surovu samovolju autokrata.

         I ja sam bio među njima, opijen vonjem umorne poslušnosti, izgubljen u gomili, koja je tumarala gubeći svaki logični smer razmišljanja. Ipak, u razumu se upali luč, jer čovek ne bi bio čovek, kada bi se prepustio čoporu. Stope su potrčale same, da bi se još brže vratile na početak i potvrdile tezu homosapiensa. U meni je i dalje kucalo srce, iako sam bio prenapregnut i zaslepljen užasom, koji me je magično vukao za sobom u kal bezumlja. Dok su svi oko mene palili svoja ognjišta, želeći da prevare očaj gubitnika, ja sam zastao. Iako sam želeo da uradim isto, jer svaki rat je samo bedna imitacija prethodnog, slutio sam da to neću učiniti. Osveta nije lična stvar, već kompleks pobeđene ljudskosti i neiživljene strasti.

         Iznad stana u kome sam stanovao, i koji sam hteo da zapalim, nalazio se čovek. Po definiciji rata to je bio neprijatelj, i trebalo je to da uradim. Ipak, nešto me je zadržalo, i u tom bezumlju shvatio sam da bi to bilo još bezumnije. Grlo mi se steglo i osušilo, oči su me pekle, telo mi je zasuzilo i zgrčilo oko srca…

         GRCAJ. BOL. TAMA. I SMRT. Više ništa niije postojalo. Nestalo je vreme i prostor, a noge su me nosile negde daleko, van moje volje i znanja. Dok sam odlazio u bezdanicu dima i paljevine, u nosu sam, odjednom,  osetio modri miris daleke šjive i uplovio u živu sliku propupelog vrta iz svog detinjstva. Kao dete voleo sam da udišem punim plućima zelenilo i plodove prirode. Skupljao sam žir i u jednom trenutku palo mi je na pamet da ga posadim. Zamišljao sam sebe kao odraslog čoveka, koji stoji pored dva velika stabla, i posmatra ih kao daleku uspomenu i svoj neizbrisiv trag. Na moje veliko iznenađenje, uskoro su nikle dve biljčice, nalik na dva malena stabla. Obilazio sam ih svaki dan i radovao im se kao dečjoj najslađoj tajni. Jednoga dana ih nisam zatekao i na njihovom mestu prepoznao sam trag svinje. Stajao sam skamenjen jezovitim prizorom i užasnut nepravdom koju nisam zaslužio. U meni je odjeknuo bezglasni vrisak, a oštar bol raspolutio mi je dušu. TADA NIŠTA NISAM ZNAO.

         A sada, u grcaju bola, tame i smrti, ova slika me je opsedala i zbunjivala intenzitetom svojih boja i grčem u duši koji sam ponovo osetio. I onda sam shvatio. SVINJA JE SVINJA. ČOVEK JE ČOVEK. Daleka bol se probudila i pružila ruku ovoj, koja me je upravo proždirala. Bol se nikada ne zaboravlja zbog rezova koje ostavlja na duši, samo se povremeno potiskuje. Ne, nisam zapalio stan izad sebe, zbog čoveka koji se tu nalazio, jer bih zapalio čoveka u sebi! Povredio bih svoju ljudsku bit, kao što su bila povređena moja dva mala žira u detinjstvu.

        

         SEDIM U SVOJOJ SOBI UDALJEN VREMENOM - NEPOZNANICOM I PONOVO OSEĆAM MODRI MIRIS ŠLJIVA U VAZDUHU. ZAPLJUSKUJE ME TALAS BOLA I KUPA MI ZENICE ZBOG DALEKOG ŽIRA I VATRE. ŽIVOT JE SAMO MALI MOZAIK BOLA, A SREĆA JE, PODELITI GA SA NEKIM.