Tango del amor

          Niz ulicu je prolazila žena bez vremena na licu, žena-dronjak. Sitna i mršava lagano je klizila u nekom čudesnom ritmu. Oko njenih nogu se motao pas i uplitao u rite davno izbledele suknje. Odvojeni u svom svetu preko crte, uspavanog uma i duše, jezdili su kao umorni jahači bez cilja.

            Još jedno ratno veče unosilo je nespokoj u retke prolaznike na ulici. U centru grada radila je samo jedna kafana. Za stolom su sedela tri čoveka zagledana u čaše bez reči u očima. Prvi je podigao pogled, kad je ugledao neobičnu pojavu žene i psa, a drugi se pijano nasmejao.

- Eh, ovaj rat je „Meka“ za ludake...

- Ma nema im ravnih, ovo je neki svemirski balet...

            Treći je zamišljeno ćutao. Cigareta mu je dogorevala među prstima. Gledao je odsutno, a zatim je naglo odmahnuo rukom.

- Ćutite, ćutite bre, mislim da je ona...

- Ma koja, bre, ona luda...

- Šta ti je čoveče, ova je skroz otkačena...

            Ipak, treći čovek je i dalje pokušavao da ih ućutka. Izvadio je sitne novčiće, počeo da tapše i pružio ih ženi. Ona ga je pogledala kroz sumrak svojih zenica i teatralno se poklonila. Pare su zvecnule u dronjak od suknje i igra je otpočela. Da li su žena i pas zaista plesali, ili je to bila samo jedna halucinacija obojena alkoholnim isparenjima dokonih duša? Sve je podsećalo na „Tango del amor“ i hrapav glas i pseći repić su se okretali u ritmu. Bio je to najverniji i najnežniji zagrljaj žene i psa. Bili su dovoljni jedno drugome u tesnom krugu od tri koraka. Čovek je opet tapšao i pružio joj sitniš. Kao po komandi, učinila su to i ostala dvojica. Onda je čarolija prestala ugašena u mraku. Žena se poklonila i otišla, a pas je odskakutao za njom.

            Negde u daljini čula se eksplozija. Gazda je dotrčao da naplati i gosti su nevoljno ustali. Bili su pripiti i pomalo su preplitali koracima i jezikom.

- Čoveče, šta ti bi...? Daješ lovu i tapšeš nekoj dežurnoj ludi?

- Bila je smešna, priznaj! Ma koji ti je večeras?

- Ne znam, ne znam... Bila je to...

            Treći čovek je zaplakao i pokrio lice rukama. Zatim su sva trojica sela na jednu klupu u parku. Mrak je oslobodio dušu teških okova i bujica bola sručila se u noć.

            - Bila je to ona... Sećate li se da sam vam pričao o njoj... Bila je najlepša i jedina u toj varošici... Ali zbog njenih su nam svi planovi pali u vodu i...

            - Šta kažeš, ona tvoja što je dva puta dolazila u Studenjak, kad smo popadali... Ona riba sa nogama i očima...

            - Da, otišao sam posle te glupe svađe, kad mi je njen otac rekao da sam niko i ništa i... Godinama sam sve gušio u sebi, ali nije mi uspelo... Posle sam čuo da je pristala da ispuni mami i tati želju i ostavila je faks... Udala se za tog lovarnog tipa... Da, sve je izgledalo idealno. Jednom mi se javila, ali bio sam hladan i arogantan, prekinuo sam vezu... Počeo je rat i onda se to desilo... Pozvali su me iz bolnice, pretpostavljam njeni roditelji. Kad sam stigao bilo je prekasno... Pobegla je i videli ste sve. Ne poznaje me više, a ni sebe... Jedina veza sa svetom joj je pas...

- Čekaj čoveče, možda bi mogao da pokušaš da...

- Ljudsko biće je čudna mašina i ko zna da li bi...

            - Ispričali su mi da je za trenutak izašla u dvorište, kad se na kuću sručila bomba. Nekim čudom je ostala živa, ali to više nije ni njena senka. Muž joj je poginuo, a i sin... Da, nosio je moje ime i trebalo je da znam... Možda nisam morao onako da izjurim iz njene kuće, možda sam mogao da je saslušam, da ne obratim pažnju na uvredu njenog oca... Ne znam, ne znam...

             Dvojica ljudi su ćutali nemoćni pred tim vodopadom očaja ogoljene duše. Ko zna hoće li i u njima rat otkriti neku davno zakopanu tajnu? Ćutanje je ponekad najljući neprijatelj.