BALKON

Najlepši balkon u gradu nalazi se na prvom spratu jedne male zgrade. U stvari, to nije običan balkon, već dva spojena balkona susednih stanova. Godinama privlači pažnju prolaznika svojom jednostavnošću i toplinom, ispunjen cvećem, ljuljaškom za dvoje i starinskim fenjerom. Ako zastanete ispred zgrade, neko od stanara, naročito oni stariji, ispričaće vam dirljivu priču.
         - Da, to je balkon gospođe i gospodina Očericki. On ima svoju malu istoriju koja često izmami i suze romantičnim dušama. U stanu levo živeli su bračni par Očericki, u slozi i ljubavi, sve do bolesti gospođe. U stanu desno stanovala je gospođa Puljiz, udovica, i po zanimanju bolničarka. Veoma se zbližila sa svojim susedima, kada je došlo do problema. Tako je sve počelo. Prvo su učestale posete da bi gospođi Očericki davala terapiju, jer je bolest brzo napredovala i nade da će ozdraviti, bile su sve slabije. To je počelo jedne zime, a na proleće su se dogovorili da uklone pregradu sa balkona, da bi gospođa Puljiz mogla da daje terapiju i danju i noću, već sasvim onemoćaloj susetki. Proleće je brzo prošlo i sunce je osvežilo i ugrejalo balkon, koji su uredili da bi mogli što više vremena da posvećuju jedni drugima, da se uzajamno teše i plaču. Jedne noći, tiho i u snu, zauvek je otišla gospođa Očericki u svojoj pedeset i trećoj godini, a neutešni gospodin Očericki provodio je sve više vremena sa svojom susetkom i prijateljicom. Delili su svoju samoću i  prijateljstvo se polako pretvaralo u zajednički život. Prvo se podelili sitne dužnosti, oko pijace, kuvanja, kupovine. Ljudi, k`o ljudi, počeli su da pričaju, da se gurkaju i zajedljivo smeškaju, jer tuđa tragedija često ponese masku klovna. Zato je jednog dana gospodin Očericki  tresnuo rukom o sto i odlučio! Srušili su i pregradni zid i gospođa Puljiz, udovica, postala je zvanično gospođa Očericki. Balkon je cvetao i menjao se, bivao sve lepši, naročito u sumrak, kada bi njih dvoje seli na svoju ljuljašku, dozivali sećanja, razmenjivali slike svojih dragih i tiho patili za njima.
         Ali, kada bi gospođa Očericki uzdahnula i krišom obrisala oči, gospodin Očericki bi je nežno uhvatio za ruku i pružio joj maramicu. Ona bi njemu zatim sipala čaj i ćutanje ispunjeno ljubavlju pretvaralo se u spokoj koji ispunjava dušu.