Balkanska Jadikovka ili Rakijo ljubavi moja

Ej, rakijo, ljubavi moja, nikad neprežaljena! Ti si jedina žena mog života, ćutis kad treba, spavaš na mojim grudima, budiš me uzdasima i nestaješ polako u meni, meka kao svila. A onda, iznenada, svojim dugim prozirnim prstima uštineš me za dušu i srce mi svojom ljutinom draziš. Saplićeš mi jezik do nerazumljivosti i rasplamsavaš mi želju sve više i više, dok mi svest ne zarobi tama. Hteli su da te otrgnu od mene, ali te nisam dao…

Ti si moja žena i švalerka i devojka i jedi­na sreća, rakijo ljubavi moja!

Ej, višnjo moja, što me mamiš ponedeljkom! Ne mogu da odolim boji tvojih ženskih usana i žedno te upijam u sebe, dok me ne savladaš! Ali izvini, ne mogu ti biti veran, jer utorkom kruška me svojom setom obgrli i baci u senku svoje peteljke, što nestašno štrči u flaši... U sredu mi širi ruke moja šljiva, modra k'o leto u predvečerje minulih želja i žedan sam je, žedan do smrti! A četvrtkom, dudovača, paperjastih boja kao nevini snovi, umornog me krepi i mrtvog me iz mrtvih podiže....

Ne, vikendom se ne odmaram, jer petkom veselo zri kajsija. Uzme me za ruku kao dete i povede u promenadu po plamenim obručima bezdana. Subotom se tražim zaludan i pitam se: kuda su nestale sve moje Ijubavi? Kroz zavesu plača svojih rumenih zenica, smeši mi se zanosna trešnja, a ja plovim eteričan, lak i sasvim svoj u neko daleko more. Nedelja mi uvek donosi uzbuđenje jer prostruji mojim venama kao uragan, džanarika, visoka i vitka, nedodirljiva i ponosna sa svojim sećanjima iz dedinog dvorišta. Nekada sam brao zelene plodove, a sada ih žedno ispijam.

Krug se magično zatvara i smenjuju se naizmenično sve moje žene, švalerke i devojke, satkane u jedinu moju ljubav. Jedna na drugu nisu ljubomorne i svaka se trudi da mi što više ugodi svojim nežnostima i uspavankama. Kako me jedna isprati, tako me druga dočeka i nežno me svojim poljupcem pomiluje. I divno se razumemo, nasmejemo se i zaplačemo, jer govorimo istim, zapletenim jezikom istine.

Putnik sam namernik sa svojim haremom i mirno jezdim kroz kal života, kao kroz smešljive, trbušaste oblake. Rakijo, ljubavi moja, ne ostavljaj me ni jutrima! Ponekad, kad se rasani dan i sva se moja želja istopi i umori u noći, setim se... Tada ni ti ne možeš da mi pomogneš, jer znam da su sve te žene daleke i izmišljene, prolazne i nedosledne...

A jedne, jedne nema...