ČOVEK SA BERETKOM

Gde god je išao, ptice su sletale na njega kao na račvasto drvo otvorenih dlanova. Vreme se taložilo u mahovini, nestajala su u smeni godišnja doba, a njegovo trajanje ogledalo se u pticama koje su dolazile i odlazile. Njemu to nije smetalo, bar je tako izgledalo, ali je sa strane ličio na pokretno stablo, čudno nakinđureno. Sve je to raspaljivalo maštu i uticalo na tajanstvenost njegove pojave, pa mu se koješta pripisivalo.
         A priča je, u stvari, glasila ovako. Svi smo ga znali kao čoveka s beretkom, iako je imao jedno od uobičajenih imena koja srećemo na svakim trećim vratima. Oduvek je šetao sam, u mantilu, debljem ili tanjem, s beretkom na glavi i džepovima punim mrvica. Deca su ga krišom pratila, dok je lutao po parku i svojim neobičnim jezikom dozivao stanovnike krošnji i neba.
         - Komšija, vi verovatno izučavate ptice, rekao bi mu neko sa radoznalošću i pomalo zajedljivo.
         - Tako nekako, mirno bi odgovarao i nastavljao svoj posao.
         Posebno su plenile pažnju različite beretke na njegovoj glavi, koje je menjao u zavisnosti od godišnjeg doba. Zimi je to bila jedna teška i kruta siva beretka, gruba, čija je peteljka na sredini davno otpala, pa se moglo pretpostaviti da je imala malu rupicu, kao prostor za ventilaciju. Jesenja joj je bila slična, ali u nešto boljem stanju, samo lakša i dezenirana, pa je podsećala na vojničku beretku. Ostale su bile tako neobične, svetlih boja, da smo se danima kladili koliko ih ima u kolekciji. Posebno se izdvajala jedna žuta, rupičasta, koju je nosio za vreme najvećih vrućina.
         - Komšija, glavu treba štititi, a vi ste uvek spremni, opet bi ga neko pecnuo.
         - Tako nekako, usledio bi neodređen odgovor i smešak koji govori da je razgovor završen.
         Prolazile su godine i čovek s beretkom postajao je deo našeg ambijenta, a opklade o njegovoj čudnoj pojavi, bivale su sve ređe. Da li je ćelav? Ima li neki ožiljak na glavi? Zašto razgovara s pticama? Zašto, i ko zna koliko puta zašto, mnoge je navodilo na surove stvari. Deca su ga ponekad gađala kamenčićima da mu skinu beretku, ili oteraju ptice, ali ničija radoznalost nije bila zadovoljena. Ostao je nem i dalek, zarobljen u sebi i okrenut nekoj svojoj stvarnosti, doživljavajući svet u, samo njemu znanim, oblicima i bojama. Sve ređe mu se ko i obraćao. Tek poneko bi samo konstataovao da je stiglo novo godišnje doba, jer je komšija promenio beretku.
         Tako, jednog jutra, posle ko zna koliko vremena, iz malog stana sa drugog sprata niko nije izašao. Prošlo je nekoliko dana i poštar je uzalud zvonio da isporuči časopis koji je čovek s beretkom redovno čitao, naravno o prirodi i pticama. Kada su to popodne ljudi iz zgrade rešili da pogledaju šta se dešava, zavladala je mukla tišina. Pozvali su hitnu pomoć i bravara koji je razvalio stan. Ko zna šta je ko očekivao da će videti u stanu jednog usamljenog čoveka, ali ništa posebno nije nađeno.
         Lekar je konstatovao da ga je smrt ukrala u snu pre tri dana i da je umro bez bola i patnje. Na glavi je imao beretku, laganu, pamučnu, koja je svojim izgledom podsećala na noćne kapice. Pored uzglavlja  stajala je slika mlade žene, a sa druge strane radoznalci su pročitali posvetu: „svom voljenom…“. Znači, kao i svi, on je voleo i imao svoje tajne. Ispod jastuka nalazila se jedna sveska u tvrdom povezu. Bila je ispisana sitnim, teško čitljivim rukopisom, ali ponešto se moglo povezati.
         „Bilo je to vreme pogrešnih odluka i velikih nesporazuma… Njena radnja sa šeširima i kapama bila je uništena u ratu…. Razbolela se, dok sam bio na frontu… Neko je rekao da se udala za drugog… Nisam se vratio kući, već sam promenio kurs svog života… Ljudi  mi nigde ne daju mira, zbog sopstvene praznine… Ne daju mi da mirno šetam svojim lavirintom uspomena… Nikada nisam saznao šta se desilo, ali uspomene na nju su neodvojiv deo mene, njene kape i ljubav prema pticama… Jedino one razumeju da…“
         Više se nije moglo saznati, ali to bilo je sasvim dovoljno o tajanstvenom čoveku s beretkom. Nikada nije kročio u život da ga upozna. Napravio je kompromis i sakrio svoje uspomene ispod beretke, koja je bila jedini pokazatelj da vreme teče i da se priroda menja. Za ljude tu nije bilo mesta.
         Dok su ga iznosili, sa glave mu je spala čudna pamučna beretka i otkrila bujnu, kratko podšišanu sedu kosu.