JEDNOM…

Na prostranoj terasi humane ustanove za umiruće u rumeni smiraj dana vegetirale su dve senke u invalidskim kolicima. Zgužvani profil starca otkrivao je nezadovoljstvo zbog neupregnutih daljina i neukroćenog vremena. Iz očiju starice bludele su sve plave sete ovog sveta i njena pegava ruka poklopi njegovu.
         - Jednom ćemo otići u daleke Alpe da ti pokažem mesto gde bih... probudio se starčev glas i koketno namignuo zalazećoj plamenoj kočiji. Njena usna je uzdrhtala u grč umoren od nade.
         - Jednom ćemo poći na putovanje o kome sam ti pričao i posetićemo pećinu, gde je okamenjeni kralj Matjaž...brk mu se prelomio kao uspavan, a u očima starice zasijaše kristali.
         - Jednom ćemo poći na more, baš na ono mesto sa slike... Već osećam so u vazduhu... Samo ti ne znaš da plivaš i baš me zanima kako ćeš... (pomalo pakosno se iscerio). Kupićemo i čamac i...
         Njena usna se zabrinuto napućila i pogledi im se sukobiše u prvi sumrak.
         - Jednom, jednom... Više ne možemo ni da hodamo, ni da se brinemo o sebi! Čekamo da nas tuđe ruke ušuškaju kao bebe! Jednom, jednom... zagrcnu se starica, kristal se pretvori u slanu suzu i skotrlja joj se niz stenovit obraz.
         Njegovo „jednom“ se zbuni i on je ljutito pogleda. Misli im utonuše u polumesec koji zaplovi potamnelim nebom.
         Iza poluotvorenog prozora tiho se kikotala mlada medicinska sestra, ne shvatajući bolnu sudbinu čoveka koji se pogrešno poigrao sa igračkom vremena. Peščani sat je istekao i praznina je zevala iznad dve zgurene senke na terasi u koncentričnim krugovima.