Gospodin sutra

Sedeo je na klupi u parku i razdraženo razmišljao. U ruci je nervozno gužvao papir sa rečima koje su ga gušile. Kada je, u stvari, sve to počelo?

Već godinama su mu se na poslu svi smejali i zvali ga „Gospodin Sutra“. Onda je i to polako prestajalo da bude smešno i dobilo je nekakav ironičan prizvuk. I danas je, eto, dobio otkaz. Razgovor je na prvi pogled bio sasvim bezazalen, ali smešak prasećih zenica ga je sve vreme zbunjivao i... Nikako nije mogao da shvati šta ga je dotle dovelo i zbog čega nijedan posao nije završavao vreme.

Sećao se u bojama svoga detinjstva, kada je naivan kao leptir, prvi put izgovorio tu kobnu reč „sutra“. Majka mu je rekla da nešto uradi, a on je odgovorio da će to učiniti sutra i pobegao. Onda se sve nastavilo u školi. Nije bio dobar đak, nije donosio domaći i nikada nije stizao na vreme. Na svako postavljeno pitanje i obavezu, odgovarao je lakonski „sutra“. Zatim mu se dopala jedna devojka i izgleda da se i on njoj dopao. Izašli su nekoliko puta i ona, kao da je nešto iščekivala... Na poslednjem sastanku mu je nekako značajno stegla ruku, ali on ništa nije učinio. Čekao ju je dva dana na istom mestu, a ona se trećeg pojavila sa drugim i nije ga ni pogledala. Kasnije je shvatio da ga je upropastilo njegovo „sutra“. Pitao se zašto je nije poljubio, kada je toliko želeo.

Otišao je u drugi grad i odahnuo. Našao je posao i godinama je tavorio kao dežurna mastiljara. Niko ga ništa nije pitao. Vreme je pored njega šetalo i on je sve češće ljudima vraćao dokumenta sa rečima:

- Dođite sutra!

Nekoliko puta je vratio jednu devojku somotastog pogleda, jer mu se dopala. Često je to činio iz dosade. Izgleda da je ipak malo preterao i počele su da stižu glasine da treba da pripazi na svoje nonšalantno ponašanje. Kolege su ga prozvale „Gospodin Sutra“ i niko ga ozbiljno nije shvatao.

Jedno jutro ga je dočekalo pismo i zluradi osmeh novog lica na njegovom mestu. Shvatio je da je ponovo odbačen. Njegovo „sutra“ je i dalje bilo ograda i strah od života, jer nije znao kako da se prišunja svakodnevnici. Odjednom je pljusnula kiša i on se sav skupio na klupi.

- Skroz ste mokri. Dođite pod moj kišobran, čuo je reči koje je sanjao.

Zamalo da opet izvali ono svoje „sutra“, ali ovaj put je širom otvorio zenice! Uzeo je kišobran u svoju ruku i poneo njenu torbu.

„Sutra se ništa neće desiti, jer sve što treba, desiće se sada“, osmehivao se umivenog pogleda bivši „Gospodin Sutra“.

Balkanska Jadikovka ili Rakijo ljubavi moja

Ej, rakijo, ljubavi moja, nikad neprežaljena! Ti si jedina žena mog života, ćutis kad treba, spavaš na mojim grudima, budiš me uzdasima i nestaješ polako u meni, meka kao svila. A onda, iznenada, svojim dugim prozirnim prstima uštineš me za dušu i srce mi svojom ljutinom draziš. Saplićeš mi jezik do nerazumljivosti i rasplamsavaš mi želju sve više i više, dok mi svest ne zarobi tama. Hteli su da te otrgnu od mene, ali te nisam dao…

Ti si moja žena i švalerka i devojka i jedi­na sreća, rakijo ljubavi moja!

Ej, višnjo moja, što me mamiš ponedeljkom! Ne mogu da odolim boji tvojih ženskih usana i žedno te upijam u sebe, dok me ne savladaš! Ali izvini, ne mogu ti biti veran, jer utorkom kruška me svojom setom obgrli i baci u senku svoje peteljke, što nestašno štrči u flaši... U sredu mi širi ruke moja šljiva, modra k'o leto u predvečerje minulih želja i žedan sam je, žedan do smrti! A četvrtkom, dudovača, paperjastih boja kao nevini snovi, umornog me krepi i mrtvog me iz mrtvih podiže....

Ne, vikendom se ne odmaram, jer petkom veselo zri kajsija. Uzme me za ruku kao dete i povede u promenadu po plamenim obručima bezdana. Subotom se tražim zaludan i pitam se: kuda su nestale sve moje Ijubavi? Kroz zavesu plača svojih rumenih zenica, smeši mi se zanosna trešnja, a ja plovim eteričan, lak i sasvim svoj u neko daleko more. Nedelja mi uvek donosi uzbuđenje jer prostruji mojim venama kao uragan, džanarika, visoka i vitka, nedodirljiva i ponosna sa svojim sećanjima iz dedinog dvorišta. Nekada sam brao zelene plodove, a sada ih žedno ispijam.

Krug se magično zatvara i smenjuju se naizmenično sve moje žene, švalerke i devojke, satkane u jedinu moju ljubav. Jedna na drugu nisu ljubomorne i svaka se trudi da mi što više ugodi svojim nežnostima i uspavankama. Kako me jedna isprati, tako me druga dočeka i nežno me svojim poljupcem pomiluje. I divno se razumemo, nasmejemo se i zaplačemo, jer govorimo istim, zapletenim jezikom istine.

Putnik sam namernik sa svojim haremom i mirno jezdim kroz kal života, kao kroz smešljive, trbušaste oblake. Rakijo, ljubavi moja, ne ostavljaj me ni jutrima! Ponekad, kad se rasani dan i sva se moja želja istopi i umori u noći, setim se... Tada ni ti ne možeš da mi pomogneš, jer znam da su sve te žene daleke i izmišljene, prolazne i nedosledne...

A jedne, jedne nema...

JEDNOM…

Na prostranoj terasi humane ustanove za umiruće u rumeni smiraj dana vegetirale su dve senke u invalidskim kolicima. Zgužvani profil starca otkrivao je nezadovoljstvo zbog neupregnutih daljina i neukroćenog vremena. Iz očiju starice bludele su sve plave sete ovog sveta i njena pegava ruka poklopi njegovu.
         - Jednom ćemo otići u daleke Alpe da ti pokažem mesto gde bih... probudio se starčev glas i koketno namignuo zalazećoj plamenoj kočiji. Njena usna je uzdrhtala u grč umoren od nade.
         - Jednom ćemo poći na putovanje o kome sam ti pričao i posetićemo pećinu, gde je okamenjeni kralj Matjaž...brk mu se prelomio kao uspavan, a u očima starice zasijaše kristali.
         - Jednom ćemo poći na more, baš na ono mesto sa slike... Već osećam so u vazduhu... Samo ti ne znaš da plivaš i baš me zanima kako ćeš... (pomalo pakosno se iscerio). Kupićemo i čamac i...
         Njena usna se zabrinuto napućila i pogledi im se sukobiše u prvi sumrak.
         - Jednom, jednom... Više ne možemo ni da hodamo, ni da se brinemo o sebi! Čekamo da nas tuđe ruke ušuškaju kao bebe! Jednom, jednom... zagrcnu se starica, kristal se pretvori u slanu suzu i skotrlja joj se niz stenovit obraz.
         Njegovo „jednom“ se zbuni i on je ljutito pogleda. Misli im utonuše u polumesec koji zaplovi potamnelim nebom.
         Iza poluotvorenog prozora tiho se kikotala mlada medicinska sestra, ne shvatajući bolnu sudbinu čoveka koji se pogrešno poigrao sa igračkom vremena. Peščani sat je istekao i praznina je zevala iznad dve zgurene senke na terasi u koncentričnim krugovima.

ČOVEK SA BERETKOM

Gde god je išao, ptice su sletale na njega kao na račvasto drvo otvorenih dlanova. Vreme se taložilo u mahovini, nestajala su u smeni godišnja doba, a njegovo trajanje ogledalo se u pticama koje su dolazile i odlazile. Njemu to nije smetalo, bar je tako izgledalo, ali je sa strane ličio na pokretno stablo, čudno nakinđureno. Sve je to raspaljivalo maštu i uticalo na tajanstvenost njegove pojave, pa mu se koješta pripisivalo.
         A priča je, u stvari, glasila ovako. Svi smo ga znali kao čoveka s beretkom, iako je imao jedno od uobičajenih imena koja srećemo na svakim trećim vratima. Oduvek je šetao sam, u mantilu, debljem ili tanjem, s beretkom na glavi i džepovima punim mrvica. Deca su ga krišom pratila, dok je lutao po parku i svojim neobičnim jezikom dozivao stanovnike krošnji i neba.
         - Komšija, vi verovatno izučavate ptice, rekao bi mu neko sa radoznalošću i pomalo zajedljivo.
         - Tako nekako, mirno bi odgovarao i nastavljao svoj posao.
         Posebno su plenile pažnju različite beretke na njegovoj glavi, koje je menjao u zavisnosti od godišnjeg doba. Zimi je to bila jedna teška i kruta siva beretka, gruba, čija je peteljka na sredini davno otpala, pa se moglo pretpostaviti da je imala malu rupicu, kao prostor za ventilaciju. Jesenja joj je bila slična, ali u nešto boljem stanju, samo lakša i dezenirana, pa je podsećala na vojničku beretku. Ostale su bile tako neobične, svetlih boja, da smo se danima kladili koliko ih ima u kolekciji. Posebno se izdvajala jedna žuta, rupičasta, koju je nosio za vreme najvećih vrućina.
         - Komšija, glavu treba štititi, a vi ste uvek spremni, opet bi ga neko pecnuo.
         - Tako nekako, usledio bi neodređen odgovor i smešak koji govori da je razgovor završen.
         Prolazile su godine i čovek s beretkom postajao je deo našeg ambijenta, a opklade o njegovoj čudnoj pojavi, bivale su sve ređe. Da li je ćelav? Ima li neki ožiljak na glavi? Zašto razgovara s pticama? Zašto, i ko zna koliko puta zašto, mnoge je navodilo na surove stvari. Deca su ga ponekad gađala kamenčićima da mu skinu beretku, ili oteraju ptice, ali ničija radoznalost nije bila zadovoljena. Ostao je nem i dalek, zarobljen u sebi i okrenut nekoj svojoj stvarnosti, doživljavajući svet u, samo njemu znanim, oblicima i bojama. Sve ređe mu se ko i obraćao. Tek poneko bi samo konstataovao da je stiglo novo godišnje doba, jer je komšija promenio beretku.
         Tako, jednog jutra, posle ko zna koliko vremena, iz malog stana sa drugog sprata niko nije izašao. Prošlo je nekoliko dana i poštar je uzalud zvonio da isporuči časopis koji je čovek s beretkom redovno čitao, naravno o prirodi i pticama. Kada su to popodne ljudi iz zgrade rešili da pogledaju šta se dešava, zavladala je mukla tišina. Pozvali su hitnu pomoć i bravara koji je razvalio stan. Ko zna šta je ko očekivao da će videti u stanu jednog usamljenog čoveka, ali ništa posebno nije nađeno.
         Lekar je konstatovao da ga je smrt ukrala u snu pre tri dana i da je umro bez bola i patnje. Na glavi je imao beretku, laganu, pamučnu, koja je svojim izgledom podsećala na noćne kapice. Pored uzglavlja  stajala je slika mlade žene, a sa druge strane radoznalci su pročitali posvetu: „svom voljenom…“. Znači, kao i svi, on je voleo i imao svoje tajne. Ispod jastuka nalazila se jedna sveska u tvrdom povezu. Bila je ispisana sitnim, teško čitljivim rukopisom, ali ponešto se moglo povezati.
         „Bilo je to vreme pogrešnih odluka i velikih nesporazuma… Njena radnja sa šeširima i kapama bila je uništena u ratu…. Razbolela se, dok sam bio na frontu… Neko je rekao da se udala za drugog… Nisam se vratio kući, već sam promenio kurs svog života… Ljudi  mi nigde ne daju mira, zbog sopstvene praznine… Ne daju mi da mirno šetam svojim lavirintom uspomena… Nikada nisam saznao šta se desilo, ali uspomene na nju su neodvojiv deo mene, njene kape i ljubav prema pticama… Jedino one razumeju da…“
         Više se nije moglo saznati, ali to bilo je sasvim dovoljno o tajanstvenom čoveku s beretkom. Nikada nije kročio u život da ga upozna. Napravio je kompromis i sakrio svoje uspomene ispod beretke, koja je bila jedini pokazatelj da vreme teče i da se priroda menja. Za ljude tu nije bilo mesta.
         Dok su ga iznosili, sa glave mu je spala čudna pamučna beretka i otkrila bujnu, kratko podšišanu sedu kosu.

BALKON

Najlepši balkon u gradu nalazi se na prvom spratu jedne male zgrade. U stvari, to nije običan balkon, već dva spojena balkona susednih stanova. Godinama privlači pažnju prolaznika svojom jednostavnošću i toplinom, ispunjen cvećem, ljuljaškom za dvoje i starinskim fenjerom. Ako zastanete ispred zgrade, neko od stanara, naročito oni stariji, ispričaće vam dirljivu priču.
         - Da, to je balkon gospođe i gospodina Očericki. On ima svoju malu istoriju koja često izmami i suze romantičnim dušama. U stanu levo živeli su bračni par Očericki, u slozi i ljubavi, sve do bolesti gospođe. U stanu desno stanovala je gospođa Puljiz, udovica, i po zanimanju bolničarka. Veoma se zbližila sa svojim susedima, kada je došlo do problema. Tako je sve počelo. Prvo su učestale posete da bi gospođi Očericki davala terapiju, jer je bolest brzo napredovala i nade da će ozdraviti, bile su sve slabije. To je počelo jedne zime, a na proleće su se dogovorili da uklone pregradu sa balkona, da bi gospođa Puljiz mogla da daje terapiju i danju i noću, već sasvim onemoćaloj susetki. Proleće je brzo prošlo i sunce je osvežilo i ugrejalo balkon, koji su uredili da bi mogli što više vremena da posvećuju jedni drugima, da se uzajamno teše i plaču. Jedne noći, tiho i u snu, zauvek je otišla gospođa Očericki u svojoj pedeset i trećoj godini, a neutešni gospodin Očericki provodio je sve više vremena sa svojom susetkom i prijateljicom. Delili su svoju samoću i  prijateljstvo se polako pretvaralo u zajednički život. Prvo se podelili sitne dužnosti, oko pijace, kuvanja, kupovine. Ljudi, k`o ljudi, počeli su da pričaju, da se gurkaju i zajedljivo smeškaju, jer tuđa tragedija često ponese masku klovna. Zato je jednog dana gospodin Očericki  tresnuo rukom o sto i odlučio! Srušili su i pregradni zid i gospođa Puljiz, udovica, postala je zvanično gospođa Očericki. Balkon je cvetao i menjao se, bivao sve lepši, naročito u sumrak, kada bi njih dvoje seli na svoju ljuljašku, dozivali sećanja, razmenjivali slike svojih dragih i tiho patili za njima.
         Ali, kada bi gospođa Očericki uzdahnula i krišom obrisala oči, gospodin Očericki bi je nežno uhvatio za ruku i pružio joj maramicu. Ona bi njemu zatim sipala čaj i ćutanje ispunjeno ljubavlju pretvaralo se u spokoj koji ispunjava dušu.

Tango del amor

          Niz ulicu je prolazila žena bez vremena na licu, žena-dronjak. Sitna i mršava lagano je klizila u nekom čudesnom ritmu. Oko njenih nogu se motao pas i uplitao u rite davno izbledele suknje. Odvojeni u svom svetu preko crte, uspavanog uma i duše, jezdili su kao umorni jahači bez cilja.

            Još jedno ratno veče unosilo je nespokoj u retke prolaznike na ulici. U centru grada radila je samo jedna kafana. Za stolom su sedela tri čoveka zagledana u čaše bez reči u očima. Prvi je podigao pogled, kad je ugledao neobičnu pojavu žene i psa, a drugi se pijano nasmejao.

- Eh, ovaj rat je „Meka“ za ludake...

- Ma nema im ravnih, ovo je neki svemirski balet...

            Treći je zamišljeno ćutao. Cigareta mu je dogorevala među prstima. Gledao je odsutno, a zatim je naglo odmahnuo rukom.

- Ćutite, ćutite bre, mislim da je ona...

- Ma koja, bre, ona luda...

- Šta ti je čoveče, ova je skroz otkačena...

            Ipak, treći čovek je i dalje pokušavao da ih ućutka. Izvadio je sitne novčiće, počeo da tapše i pružio ih ženi. Ona ga je pogledala kroz sumrak svojih zenica i teatralno se poklonila. Pare su zvecnule u dronjak od suknje i igra je otpočela. Da li su žena i pas zaista plesali, ili je to bila samo jedna halucinacija obojena alkoholnim isparenjima dokonih duša? Sve je podsećalo na „Tango del amor“ i hrapav glas i pseći repić su se okretali u ritmu. Bio je to najverniji i najnežniji zagrljaj žene i psa. Bili su dovoljni jedno drugome u tesnom krugu od tri koraka. Čovek je opet tapšao i pružio joj sitniš. Kao po komandi, učinila su to i ostala dvojica. Onda je čarolija prestala ugašena u mraku. Žena se poklonila i otišla, a pas je odskakutao za njom.

            Negde u daljini čula se eksplozija. Gazda je dotrčao da naplati i gosti su nevoljno ustali. Bili su pripiti i pomalo su preplitali koracima i jezikom.

- Čoveče, šta ti bi...? Daješ lovu i tapšeš nekoj dežurnoj ludi?

- Bila je smešna, priznaj! Ma koji ti je večeras?

- Ne znam, ne znam... Bila je to...

            Treći čovek je zaplakao i pokrio lice rukama. Zatim su sva trojica sela na jednu klupu u parku. Mrak je oslobodio dušu teških okova i bujica bola sručila se u noć.

            - Bila je to ona... Sećate li se da sam vam pričao o njoj... Bila je najlepša i jedina u toj varošici... Ali zbog njenih su nam svi planovi pali u vodu i...

            - Šta kažeš, ona tvoja što je dva puta dolazila u Studenjak, kad smo popadali... Ona riba sa nogama i očima...

            - Da, otišao sam posle te glupe svađe, kad mi je njen otac rekao da sam niko i ništa i... Godinama sam sve gušio u sebi, ali nije mi uspelo... Posle sam čuo da je pristala da ispuni mami i tati želju i ostavila je faks... Udala se za tog lovarnog tipa... Da, sve je izgledalo idealno. Jednom mi se javila, ali bio sam hladan i arogantan, prekinuo sam vezu... Počeo je rat i onda se to desilo... Pozvali su me iz bolnice, pretpostavljam njeni roditelji. Kad sam stigao bilo je prekasno... Pobegla je i videli ste sve. Ne poznaje me više, a ni sebe... Jedina veza sa svetom joj je pas...

- Čekaj čoveče, možda bi mogao da pokušaš da...

- Ljudsko biće je čudna mašina i ko zna da li bi...

            - Ispričali su mi da je za trenutak izašla u dvorište, kad se na kuću sručila bomba. Nekim čudom je ostala živa, ali to više nije ni njena senka. Muž joj je poginuo, a i sin... Da, nosio je moje ime i trebalo je da znam... Možda nisam morao onako da izjurim iz njene kuće, možda sam mogao da je saslušam, da ne obratim pažnju na uvredu njenog oca... Ne znam, ne znam...

             Dvojica ljudi su ćutali nemoćni pred tim vodopadom očaja ogoljene duše. Ko zna hoće li i u njima rat otkriti neku davno zakopanu tajnu? Ćutanje je ponekad najljući neprijatelj.