PROKLETSTVO LJUBAVI

   Ušao je. Vilica joj je zadrhtala. Ko zna šta je pisalo u njenom pogledu. Zatim je je jela, dugo i teško. Masni zalogaji su se cedili niz bradu. Kao da je sva ta hrana bila kazna. Žvakala je, a njen bes se polako slivao u stomak. On je seo negde pozadi s nekim bezveznim ljudima.

  Bože, tako to je bolelo! Taj nesporazum traje čitav njen život. On je stalno korak ispred nje, neuhvatljiv u rečima, pokretu i sa drugim ženama.

   Žvaće i traži ga očima. Uvek se tako slučajno sreću. Ne, nije mogao da stigne, desilo se, i opet sunovrat. Kao more koje se nikad ne izliva, u njenu dušu se nada uliva. I opet se dešava...

   Poznaju se samo u mraku sobe i ona zna da mu pripada. Ona, i sve te žene. On ne pripada nijednoj.

   Žvaće. Sve nervoznije. Sve brže. I kosti bi sažvakala. Tužna je što zna da će opet vrebati priliku da mu se približi. Kao slučajno, onako bez veze i neće moći da ode. Žvaće i dalje, i zna da jede na silu. Svi uživaju u proslavi, a ona zna da i on uživa. Odlazi u toalet, plače, ne može da povrati. A ta mučnina je sve bučnija. Kao zubobolja.

    Sreće njegov slučajan pogled. Prešao je preko njenog lica i zaustavio se na licu jedne nepoznate žene. Zabolelo je.

     Sve je bilo glasno i veselo. Na trenutke je bila usiljeno raspoložena i pila je, jer se stidela. Znala je da će se poniziti i prići mu kad bude izlazio. Nije važno s kim. Moliće... Preklinjaće i on će je odvesti svojoj kući.

     A kada se to bude desilo... Prokletstvo će je stići. Da li je to ljubav?