JEDNE NOĆI

Pismo

Napisaću ti pismo od kiše i neba,

Beskonačno, i sa tačkom,

Da te presečem, i spojim u jedno,

Ti, čudo jedno i luda sa umnim gledom.

Sve je to isto, u jednom džaku,

Kao smak sveta i rođenje.

Ostaje muka, ko si ti, jer tebi

 Šaljem to pismo bez reči, i sa uvrnutim ušima...

Tebi, da te zbunim jer moju

Molitvu ne čuješ, molitvu što je molitva i kletvu

Što nije kletva jer reči zla u meni

Ne stanuju.

Ti, što nisi ti – jer, možda si ja;

Stani, da se upoznamo,

Bledih lica i pogleda,

Stani, ne glumi, đavolak si,

Priznajem, i klanjam ti se.

Hej, ti, ne beži, bolesti moja,

Najslađa na svetu;

Stani, i muči me:

Kao prva slova azbuke života;

Kao prvi zubi;

Kao prva ljubav...

Stani, ne moraš da me zagrliš,

Ošamari me, pljuni i ćuti;

Priđi mi bliže i pruži ruku,

Da na tvom dlanu posadim baštu

Reči što u mene uviru,

Da jednoga dana iznikne šuma

Novih vidika iz starih sunca;

A ugasle zvezde nek postanu fenjeri...

I nek fijakeri me ukradu u noć, da niko ne zna; čak

Ni ti – ja, ili kako se već odazivaš.

Jezik mi drumove liže, a noge ga

Preskaču, prevarene;

Stani, i stavi mi pero u ruke,

Jer samo tako plivam u tebi jer,

Ti si ja i ja sam ti (iako mi to ne znamo u gluvoćama noći).

Ako nećeš, bičem ću te

 Opasati i prokrvariti tvojim

Očima – jer, pišem ti pismo od neba i kiše;

Beskonačno, i sa tačkom –

Da se pomirimo kao rogovi u

Vreći – i, večeramo mesec od papira, a posle

Zagrljeni u vosku utihnule sveće da se

Izgubimo u rečima rasutim...