POCEPANA ČARAPA

Sedimo na grobu svog zajedničkog prijatelja, koji je naprasno umro od raka, i razgovaramo kao da je tu... Uz šljivu-mučenicu srčemo kafu, a između svaka dva gutljaja trećim pokvasimo humku. Ne treba mnogo da na površinu izbije sva ironija sabrana u našim malim bednim svetovima. Obično su prve reči patetičnog prizvuka kao izraz bola i slično, a posle podgrevanja šljivom, đavo dođe po svoje... Tako je bilo i ovaj put, kada moj prijatelj poče nekontrolisano da se cereka:

- Sećaš li se slave kod tvoje kume, kad mu je pozlilo?! Ha-ha-ha...

- Znam, kad je pao niz stepenice, jadnik...

A moj prijatelj se sve jače smeje i nateže pljosku.

- Stigla je hitna i kad su ga podigli, njemu spadne cipela... Ha-ha-ha...

I dalje ne kapiram njegovo cerekanje koje sve više liči na groktanje.

- Baš se ugruvao, jadnik, dva rebra je polomio, odgovaram zbunjeno.

A ovaj se trese od smeha i teatralno sipa rakiju na grob.

- A onda, kroz pocepanu čarapu mu ispao prst, kao pečeni krompir...

Osećam kako i mene hvata talas smeha i cela slika mi oživljava u glavi.  

- Kad je tresnuo, a onaj prst k’o pravi krompir u prvi plan, čak se i bolničar zasmejao... sada sam i ja bio zaražen smehom

- E, baš je bio stipsa, kupio novi auto, a nosio pocepane čarape...

- Sečaš se da smo kladili da su i gaće u fronclama... Kako je ona njegova pocrvenela, ni kriva ni dužna...

- Jadna žena, šta je sve trpela... Ko zna šta je njoj radio... Stipsa...

- Stipsa...

I tako se naša bezazlena priča pretvori u jedno najlicemernije ogovaranje . Za trenutak me je bilo sramota ali baš tad, moj prijatelj, dobro podgrejan, ispusti pljosku i onu šljivu upije zemlja. Mi se pogledasmo i navala smeha nas obori.

- E, baš si ožedneo...

- Dobar cug, muški...

Utom poče da se smrkava i mi se, teturajući, uputismo prema kolima. Dugo smo još prepričavali kojekakve dogodovštine uz dogovor da se ponovo na groblju sastanemo za iduću godišnjicu.

Te noći dugo nisam mogao da zaspim, nešto me je čudno stezalo u grudima. Osetio sam kako mi oči ispunjava talas slanih kajanja i stid me obuzima  kao groznica. Zar je ljudska priroda toliko zatrovana zlobom da je ničim ne možemo prikriti? Zar ni prijatelje u sećanju ne možemo da poštedimo ironije?! Balast te spoznaje otkrio je još jedno svoje licemerno pitanje:

„A šta li će, tek, o meni pričati pored mog groba...?

I onda, predadoh se preispitivanju svojih sećanja u strahu da ne doživim istu sudbinu, kao moj nesrećni prijatelj.

Isti, u brizi...