A sada malo smeha, ali i kritike!

 KAKVI STE VI TO LJUDI

(JADIKOVKA JEDNOG BIVŠEG MAČORA)

          Kakvi ste vi, to, ljudi? Mislite, kupili ste kućnog ljubimca i time je stvar završena? Ma, nije nego?! Već posle nekoliko dana, žalite se prvoj komšinici da ste pogrešili i da je to velika obaveza, ali sa lukavom namerom da svog kućnog ljubimca nekome utrapite, uvalite, kao tobož, da mu činite veliku uslugu. Nažalost, niko nije dovoljno lud i jadna životinja ostaje na milost i nemilost, upravo vama, i postaje vaša noćna mora.

          Prst gorke sudbine, dotakao je, upravo mene, i proklinjem dan, kada me je debela usedelica Kaja izabrala, od sve moje braće. E, bolje bi mi bilo da sam sa njima završio u džaku i udavio se u reci.

          -Jao što je slatko ovo malo šareno, medeno mače! Joj, što je cakano, cvrkutala je debela kravetina, bekeljeći se i gnjaveći me svojim odvratnim mlohavim prstima.

          -Joj, pa to je mačor, pravi mačor! Mačorčina moja slatka, lutka moja! Frrr, maco, frrr…

        

         I tako je započela moja tužna sudbina, ali tešio sam se, što sam makar ostao živ. Da ironija bude veća, dobio sam ime Srećko. E, kakve su budale ovi ljudi, kad ne znaju da razlikuju potrebe jednog mačora od malog deteta. Ni manje ni više, imao sam svoju malu kolevku za spavanje i morao sam preko celog dana da nosim mašnu oko vrata. Debela usedelica Kaja me je svuda nosila sa sobom i pokazivala me, kao igračku. Tako  sam odrastao usamljen i neshvaćen, bez igde ikoga svog! Ni trenutka mi nije davala mira i tretirala me je kao rođeno dete, pa sam se uplašio da me ne upiše u neku školu za mačke. Srećom, to kod nas još ne postoji, inače bih stigao i na koledž. I tako je moje vreme prolazilo bez ikakvog smisla, bez pravog avanturističkog mačorskog života. Hranila me je kojekakvim bućkurišima, kupala me, gnjavila me da joj sedim u krilu, dok gleda one glupe meksikanske serije… U potaji sam se nadao da imaju kraj, ali čim se jedna završi, počne druga. Jedino su mi se svideli crtaći o mačoru Tomu, ali to sam mogao da gledam, samo kad dođe komšinica sa unukom.

         I tako jednoga dana, rešio sam da pobegnem. Dok sam merkao trenutak, video sam kroz prozor jednu mačku. Odjednom sam osetio ono, kako da kažem, zov prirode, želju za suprotnim polom… Jurnuo sam i tih nekoliko dana, bili su najlepši u mom životu. Nije ni čudo, što ljudi nekad koriste naziv za muškarca, “dobar mačor, sve ga žene hoće”. Osladio mi se slobodan život, a moja Cica, tako se zvala moja ljubav na prvi pogled, odmah je pristala da osnujemo porodicu. Kako sam bio ponosan,  što ću postati otac!

         Ali, jednoga dana dok smo tražili skrovište, bio sam neoprezan i odjednom sam se našao u mreži. Moja Cica se odmah izgubila, žena ko žena, nevernica i izdajnica, odmah će naći drugog. I ne samo što sam se na licu mesta razočarao u ljubav i žene, već sam doživeo i stres, kad sam čuo:

         -Jao, mili moj, cakani moj, Srećko, dušice moja! Jao, kako si prljav, sada će tebe tvoja Kaja da okupa, pa da te stavi da pajkiš! Iju, kako si izgreban…

        

         I onda se desilo to, Kaja je nežto vrlo znažajno šaputala sa onim životinjskim doktorom i “cap”! Jedno “cap” i sve je bilo gotovo! Znate na šta mislim! Uradili su mi “ono”, i sada sam i dalje Srećko, ali nisam više mačor. Zbogom ljubavi, zbogom Cico, bolje je da se više nikada ne sretnemo. Ipak, strašno je kad pomislim da nikada neću imati svoju porodicu, iako ova debela krava, Kaja, umišlja da sam joj ja porodica.

         Pitam se po ko zna koji put, kakvi ste vi to ljudi!? Bio bih najsrećniji mačor na svetu da živim na ulici, jurim mačke, hvatam miševe po kontejnerima i da se ne kupam! Ej Srećko, baš ti je srećno! Kako stvari stoje, ni na onom svetu mi ova debela noćna mora neće dati mira, da odmorim svoju napaćenu mačju dušu. Mjau!