PONEKAD TREBA SAOSECATI...

PONEKAD MI JE ŽAO MUŠKARACA

        Što priroda može da zakine čoveku i da bude surova, to niko ne može. U tom slučaju mi je ponekad žao muškaraca, jer ne znaš ni da li je muško u pravom smislu, ima sve a nema ništa. To se ukratko zove „paket s felerom“. Idem kući pre neki dan i vidim jednog jadnička gura neka ogromna kolica puna gvožđurije, musav ko dete od pekmeza, kosa potrčala na juriš, uši klempave, ali ne stoje u jednoj ravni već ko radari, svako na svoju stranu. Odelo bolje da ne opisujem, krpa do krpe, rupa do rupe, ko ovaj novi trend „imaš farmerke na sebi, a sve ti se vidi“, samo nema boju. Pa kad se mučenik razderao, ja shvatim da je i mutav.

         „Kupujemo stave akumulatove, stave pegle, stave peći, stavo gvožđe kupujemo-dobvo plaćamo!“

         Prođe nekih desetak metara, povuče ona kolica i kao pokvarena ploča nastavlja već prepuklim glasom. A meni se stisne srce, obuzme me neka emocija od gore naniže, pa pomislim kako je onaj moj drčan i bezobrazan kad mu ne dodam čašu vode čim vikne, ili mu ne skuvam kafu posle ručka. Uzmem ja onu košulju što sam mu kupila za rođendan i poklonim onom jadničku. A njemu krenuše suze, a bogami i meni. Tutnem mu u džep dve-tri novčanice, a on meni poljubi ruku. I tako, ponekad mi je stvarno žao muškaraca, onih što imaju sve a nemaju ništa. I nikakav i mutav i musav, a ima srce i dušu.