KLEPETALO CVEĆE
Klepetalo Cveće imao je klempavo levo uvo koje je pokretao gore-dole, levo-desno kao radar, zavisno od udaljenosti sagovornika. Njegov neusaglašen pogled stidljivo je šarao loveći u vazduhu ukršteni let kukaca. Onizak, trapav, plašljivo bledog osmeha, nezavršen u samom početku (kako bismo to rekli, a da ga ne uvredimo), Klepetalo Cveće nije uživao neki ugled mudronje.
Jednog popodneva slatko je snivao u čupavoj senci krošnje. Brk mu je zadovoljno poskakivao, dok je plovio na letećem ćilimu istkanom od stranih valuta. Cika pod njegovim nogama nadimala mu je sujetu i počeo je da se naduvava kao balon... Odjednom se začuo prasak!!! Prosto se u snu zaplakao, kad je video sebe krvavog i opruženog na zemlji. Ljudi su ga pokupili, odneli kući, okupali i obukli. Komšinica mu je podsekla nokte, grubo kao i svakom mrtvacu (pa ga je i na nebu i u snu zaboleo prst). Znao je da to radi da se ne bi povampirio. U jednu šaku su mu stavili soli i hleba, a u drugu metalni novac (i to onaj najsitniji, kao da živ mrtvog može prevariti), da mu se nađe usput. Dok niko nije obraćao pažnju mlađa komšinica je, kao slučajno, počela da mu namešta pantalone tamo, gde je „najosetljiviji“. Cveće se zadovoljno promeškoljio i pošao nežno da je pomiluje po ruci...
Nebo se iznenada naljutilo i pocrnela kiša navalila je u slapovima praćena šarenim munjama. Prolomio se prasak i polupao najlepšu krošnju pod kojom je snivao Klepetalo Cveće. Trgnuo se nekoliko puta i ubrzo umirio kao krpena lutka. Okupano polje je zatim zbunjeno prodisalo unakaženo gromom.
- Vidi ono čudo! Bila je grozna oluja!
- Ono neko leži pod raščerupanim drvetom! Liči na onog našeg...
- Cveće! Cveće! Jesi li to ti!? Grom te ne ubio, al` si se ugaravio! povikaše zajedno.
Za sahranu se pripremao mnogobrojni komšiluk. Iako je Klepetalo važio za „dežurnog krpelja“ i besposličara, svi su ga voleli kao što se vole oni, koji uvek spremno podnose i porugu i pohvalu.
- Cveće, Cveće, što zaspa pod drvetom? Uvek si bio budala, ali nismo znali u kolikoj meri!
- Kuku, jadni Cveće!
Usisali su u sebe i polokolali sve po propisu i protokolu. Klepetalo Cveće je tih i svečan ostao u kapeli na groblju da sačeka sahranu. Dan je lenjo isticao kao da želi da ostavi nešto nedorečeno u svom nestajanju. Mlado Ciganče je iskočilo iz svog sunčanog sna, čim su se ljudi razišli i bacilo se na posao.
„Klepetalo je imao držeće cipele i sat. Ko zna, možda je imao još nešto?“
Disao je oznojenog daha i panterski vešto pružio ruku. Skinuo mu je cipele, ali mu se učinilo da noge imaju i dalje ovozemaljski smrad. To ga nije zbunilo i nastavio je kao pravi profesionalac istraživanje privatne imovine mrtvaca (zbog utaje poreza živima). Zaneto je opipavao džep (osetljivo mesto iz pomenutog sna), ali toplina stiska ga je odjednom paralisala. Šaka mrtvaca se teško stopila s njegovom rukom i pogled mu se smrvio od straha. Tiho je vrisnuo, kada je na vratu osetio zube...
Ciganče nije znalo kako je potrčalo. Kafana je bila prepuna ljudi. Bitno je naći razlog za pijanku i život se blesavo isceri svakoj nesreći. Podgrejani osmesi presečeni umorom nisu ni reagovali na neobičnu priču o Klepetalu vampiru... Posle tri rakije Ciganče se ohrabrilo i pesma se razlegla u noći. Odjednom, vrata su se otvorila... Na pragu je stajao glavom i bradom Klepetalo Cveće i plazio se pijanim ljudima. Lopov je nestao kroz zastakljen prozor i ostao bogalj do kraja života u desnu ruku.
- Dajte mi moje cipele i sat! avetinjski je zagudio Cveće.
- Pogledajte, čudo! Klepetalo je prohodao!
- Čak i smrt laže, mucao je pijano nosonja ispod stola.
- Voleo bih da i mene prevari...
Priča se pročula nadaleko. Konačno su došli i novinari da naprave reportažu o Klepetalu Cveću koji je umro od groma, pa živ ustao. U početku je bio stidljiv i zbunjen.
- Zaspao sam pod drvetom i sanjao kao i uvek o sreći koja me napusti kad... Odjednom me je probudila hladnoća. Nečija ruka se našla u mojoj šaci i poverovao sam da me je konačno ženska ruka pomilovala... Siroma sam i sigurno bih i mrtav opsovao da me neko za džep uhvati...
Posle mesec dana na televiziji se pojavila emisija o Klepetalu Cveću i njegovoj neobičnoj smrti. Odgovorio je na bezbroj pitanja i njegova priča se prilično komercijalizovala (podsećala je na one doživljaje kliničke smrti iz knjige „Život posle života“). Dobio je bezbroj pisama od obožavateljki i njegovo snovi su doživeli potpunu metamorfozu.
- Nestajao sam u zelenoj dimenziji. Anđeoski glasovi su me mamili da pođem dalje. Osećao da gubim sebe i tonem u slatki bezdan... S mukom sam se otrgao i probudio...“
Postao je bogat i slavan i njegovo klempavo levo uvo, koje pokretao gore-dole i levo-desno kao radar u zavisnosti od udaljenosti sagovornika, sada je glavni adut njegovog šarma. (Al`je đavo, al' su mađije, ali je nešto gore od oboje!)
