недеља, 25. септембар 2011.

Nasmesena strana zivota


KLEPETALO CVEĆE


         Klepetalo Cveće imao je klempavo levo uvo koje je pokretao gore-dole, levo-desno kao radar, zavisno od udaljenosti sagovornika. Njegov neusaglašen pogled stidljivo je šarao loveći u vazduhu ukršteni let kukaca. Onizak, trapav, plašljivo bledog osmeha, nezavršen u samom početku (kako bismo to rekli, a da ga ne uvredimo), Klepetalo Cveće nije uživao neki ugled mudronje.
         Jednog popodneva slatko je snivao u čupavoj senci krošnje. Brk mu je zadovoljno poskakivao, dok je plovio na letećem ćilimu istkanom od stranih valuta. Cika pod njegovim nogama nadimala mu je sujetu i počeo je da se naduvava kao balon... Odjednom se začuo prasak!!! Prosto se u snu zaplakao, kad je video sebe krvavog i opruženog na zemlji. Ljudi su ga pokupili, odneli kući, okupali i obukli. Komšinica mu je podsekla nokte, grubo kao i svakom mrtvacu (pa ga je i na nebu i u snu zaboleo prst). Znao je da  to radi da se ne bi povampirio. U jednu šaku su mu stavili soli i hleba, a u drugu metalni novac (i to onaj najsitniji, kao da živ mrtvog može prevariti), da mu se nađe usput. Dok niko nije obraćao pažnju mlađa komšinica je, kao slučajno, počela da mu namešta pantalone tamo, gde je „najosetljiviji“. Cveće se zadovoljno promeškoljio i pošao nežno da je pomiluje po ruci...
         Nebo se iznenada naljutilo i pocrnela kiša navalila je u slapovima praćena šarenim munjama. Prolomio se prasak i polupao najlepšu krošnju pod kojom je snivao Klepetalo Cveće. Trgnuo se nekoliko puta i ubrzo umirio kao krpena lutka. Okupano polje je zatim zbunjeno prodisalo unakaženo gromom.
         - Vidi ono čudo! Bila je grozna oluja!
         - Ono neko leži pod raščerupanim drvetom! Liči na onog našeg...
         - Cveće! Cveće! Jesi li to ti!? Grom te ne ubio, al` si se ugaravio! povikaše zajedno.
         Za sahranu se pripremao mnogobrojni komšiluk. Iako je Klepetalo važio za „dežurnog krpelja“ i besposličara, svi su ga voleli kao što se vole oni, koji uvek spremno podnose i porugu i pohvalu.
         - Cveće, Cveće, što zaspa pod drvetom? Uvek si bio budala, ali nismo znali u kolikoj meri!
         - Kuku, jadni Cveće!
         Usisali su u sebe i polokolali sve po propisu i protokolu. Klepetalo Cveće je tih i svečan ostao u kapeli na groblju da sačeka sahranu. Dan je lenjo isticao kao da želi da ostavi nešto nedorečeno u svom nestajanju. Mlado Ciganče je iskočilo iz svog sunčanog sna, čim su se ljudi razišli i bacilo se na posao.
         „Klepetalo je imao držeće cipele i sat. Ko zna, možda je imao još nešto?“
         Disao je oznojenog daha i panterski vešto pružio ruku. Skinuo mu je cipele, ali mu se učinilo da noge imaju i dalje ovozemaljski smrad. To ga nije zbunilo i nastavio je kao pravi profesionalac istraživanje privatne imovine mrtvaca (zbog utaje poreza živima). Zaneto je opipavao džep (osetljivo mesto iz pomenutog sna), ali toplina stiska ga je odjednom paralisala. Šaka mrtvaca se teško stopila s njegovom rukom i pogled mu se smrvio od straha. Tiho je vrisnuo, kada je na vratu osetio zube...
         Ciganče nije znalo kako je potrčalo. Kafana je bila prepuna ljudi. Bitno je naći razlog za pijanku i život se blesavo isceri svakoj nesreći. Podgrejani osmesi presečeni umorom nisu ni reagovali na neobičnu priču o Klepetalu vampiru... Posle tri rakije Ciganče se ohrabrilo i pesma se razlegla u noći. Odjednom, vrata su se otvorila... Na pragu je stajao glavom i bradom Klepetalo Cveće i plazio se pijanim ljudima. Lopov je nestao kroz zastakljen prozor i ostao bogalj do kraja života u desnu ruku.
         - Dajte mi moje cipele i sat! avetinjski je zagudio Cveće.
         - Pogledajte, čudo! Klepetalo je prohodao!
         - Čak i smrt laže, mucao je pijano nosonja ispod stola.
         - Voleo bih da i mene prevari...
         Priča se pročula nadaleko. Konačno su došli i novinari da naprave reportažu o Klepetalu Cveću koji je umro od groma, pa živ ustao. U početku je bio stidljiv i zbunjen.
         - Zaspao sam pod drvetom i sanjao kao i uvek o sreći koja me napusti kad... Odjednom me je probudila hladnoća. Nečija ruka se našla u mojoj šaci i poverovao sam da me je konačno ženska ruka pomilovala... Siroma sam i sigurno bih i mrtav opsovao da me neko za džep uhvati...
         Posle mesec dana na televiziji se pojavila emisija o Klepetalu Cveću i njegovoj neobičnoj smrti. Odgovorio je na bezbroj pitanja i njegova priča se prilično komercijalizovala (podsećala je na one doživljaje kliničke smrti iz knjige „Život posle života“). Dobio je bezbroj pisama od obožavateljki i njegovo snovi su doživeli potpunu metamorfozu.
         - Nestajao sam u zelenoj dimenziji. Anđeoski glasovi su me mamili da pođem dalje. Osećao da gubim sebe i tonem u slatki bezdan... S mukom sam se otrgao i probudio...“
         Postao je bogat i slavan i njegovo klempavo levo uvo, koje pokretao gore-dole i levo-desno kao radar u zavisnosti od udaljenosti sagovornika, sada je glavni adut njegovog šarma. (Al`je đavo, al' su mađije, ali je nešto gore od oboje!)
         

понедељак, 19. септембар 2011.

jos jedna istinita prica...


KONJ I KLAVIR



              Došli su jedne ugašene noći, mahniti i kaljavi. Njihov topot obezglavio je ljude u kući i niko nije pohitao da im otvori. Grmljavina nepoznatih gostiju se ponovila i vrata su nemoćno poklopila prag. Glave čupave i vašljive sa pogledom punim režanja, pratilo je rzanje pokislih konja.

-         Što ne otvarate!? Možda vam se ne dopada kako izgledamo!?

             Ušli su džinovskim koracima i ostavili crne tragove, pune mržnje, na belim stolnjacima i prelepim sagovima. Polupali su, popljuvali i pobacali stogodišnje uspomene uokvirene patinom i dalekim smeškom. Jeli su stojeći prljavim prstima i svuda posejali ostatke hrane.

              Gazda je ćutao pognute glave, živ-mrtav, zakovan u vremenu i prostoru. Uvrede i psovke pljuštale su kao ledena kiša, a njegovi prsti su se neumorno lomili, grčili, jecali... Zažmurio je i kao na filmu protutnjala mu je pred očima mladost, prvo u školi, zatim studije u Parizu, putovanja, ljubav, ženidba, nesanice, strahovi... Probudio ga je hrskav zvuk visokog tonaliteta. Jedan od divljih čupavih slomio je sliku sa njegovog venčanja i pred svima je uneredio.

               - Otkad  se kurve venčavaju u belom sa lopovima krvopijama?  kikotao se glasom hijene.

               Ponovo se začulo rzanje umornih pokislih konja, kao kobna opomena. Onaj najbliži vratima ščepao je konja za uzde i silom pokušao da ga uvede u beli salon sa koncertnim klavirom. Konj se snažno opirao i propinjao prednjim nogama. Svom drugu pritekli su još dvojica u pomoć.

                - Glupi konju, uđi da se ogreješ! Ti si veći čovek od ovog bogatog ološa...

                Odjednom je uzavrelu borbu prekinuo zvonki smeh gazdarice.

                - Pa i konj je pametniji od vas i zna da mu nije mesto u belom salonu s klavirom i...

                Konj se otrgao i za trenutak je zavladala zlokobna tišina. Zatim su odjeknula dva hica i začulo se rzanje preplašenih konja.

понедељак, 12. септембар 2011.

A sada, nekoliko istinitih ispovesti, zabelezenih tokom poslednjeg rata



 BOL ŽIRA I VATRE


        

         Oko mene je urlao rat sejući seme bola i noktima uranjao u tanušnu opnu  duše do krvi. Rat bez datuma, rat bez smisla i vere, probuđen zlom, u očaju ludila uskovitlao je zbunjene grupe ljudi, koji su kao marionete tajanstvenim prstom vođeni, ispunjavali surovu samovolju autokrata.
         I ja sam bio među njima, opijen vonjem umorne poslušnosti, izgubljen u gomili, koja je tumarala gubeći svaki logični smer razmišljanja. Ipak, u razumu se upali luč, jer čovek ne bi bio čovek, kada bi se prepustio čoporu. Stope su potrčale same, da bi se još brže vratile na početak i potvrdile tezu homosapiensa. U meni je i dalje kucalo srce, iako sam bio prenapregnut i zaslepljen užasom, koji me je magično vukao za sobom u kal bezumlja. Dok su svi oko mene palili svoja ognjišta, želeći da prevare očaj gubitnika, ja sam zastao. Iako sam želeo da uradim isto, jer svaki rat je samo bedna imitacija prethodnog, slutio sam da to neću učiniti. Osveta nije lična stvar, već kompleks pobeđene ljudskosti i neiživljene strasti.
         Iznad stana u kome sam stanovao, i koji sam hteo da zapalim, nalazio se čovek. Po definiciji rata to je bio neprijatelj, i trebalo je to da uradim. Ipak, nešto me je zadržalo, i u tom bezumlju shvatio sam da bi to bilo još bezumnije. Grlo mi se steglo i osušilo, oči su me pekle, telo mi je zasuzilo i zgrčilo oko srca…

         GRCAJ. BOL. TAMA. I SMRT. Više ništa niije postojalo. Nestalo je vreme i prostor, a noge su me nosile negde daleko, van moje volje i znanja. Dok sam odlazio u bezdanicu dima i paljevine, u nosu sam, odjednom,  osetio modri miris daleke šjive i uplovio u živu sliku propupelog vrta iz svog detinjstva. Kao dete voleo sam da udišem punim plućima zelenilo i plodove prirode. Skupljao sam žir i u jednom trenutku palo mi je na pamet da ga posadim. Zamišljao sam sebe kao odraslog čoveka, koji stoji pored dva velika stabla, i posmatra ih kao daleku uspomenu i svoj neizbrisiv trag. Na moje veliko iznenađenje, uskoro su nikle dve biljčice, nalik na dva malena stabla. Obilazio sam ih svaki dan i radovao im se kao dečjoj najslađoj tajni. Jednoga dana ih nisam zatekao i na njihovom mestu prepoznao sam trag svinje. Stajao sam skamenjen jezovitim prizorom i užasnut nepravdom koju nisam zaslužio. U meni je odjeknuo bezglasni vrisak, a oštar bol raspolutio mi je dušu. TADA NIŠTA NISAM ZNAO.

         A sada, u grcaju bola, tame i smrti, ova slika me je opsedala i zbunjivala intenzitetom svojih boja i grčem u duši koji sam ponovo osetio. I onda sam shvatio. SVINJA JE SVINJA. ČOVEK JE ČOVEK. Daleka bol se probudila i pružila ruku ovoj, koja me je upravo proždirala. Bol se nikada ne zaboravlja zbog rezova koje ostavlja na duši, samo se povremeno potiskuje. Ne, nisam zapalio stan izad sebe, zbog čoveka koji se tu nalazio, jer bih zapalio čoveka u sebi! Povredio bih svoju ljudsku bit, kao što su bila povređena moja dva mala žira u detinjstvu.
        

         SEDIM U SVOJOJ SOBI UDALJEN VREMENOM - NEPOZNANICOM I PONOVO OSEĆAM MODRI MIRIS ŠLJIVA U VAZDUHU. ZAPLJUSKUJE ME TALAS BOLA I KUPA MI ZENICE ZBOG DALEKOG ŽIRA I VATRE. ŽIVOT JE SAMO MALI MOZAIK BOLA, A SREĆA JE, PODELITI GA SA NEKIM.       

четвртак, 1. септембар 2011.

JEDNA PRICA O USAMLJENOSTI


Priča


            Bio jednom jedan starac potpuno sam sa svojim sećanjima. Poželeo je da ih probudi. Sedeo je na pragu i razmišljao. Jednog dana uzeo je beo list hartije i napisao pismo.
            -  Kome da ga pošaljem? šapnuo je i zabrinuto iskrivio beli brk. Zatim je na kovertu ispisao svoje ime. Posle dva dana poštar je zastao pred njegovom kućom.
            -   Za Vas,  osmehnuo se i otišao. Onda se desilo nešto čudno u starcu. Ruka mu je zadrhtala i sanjana suza zablistala je u oku. Gutao je reči i sve oko njega dobilo je boju proleća. Neko je pričao o davnim događajima, o plavom mestu u daljini, putovanju, ratu, ranama... Starac je uzdahnuo. Napisao je novo pismo o izgubljenom psu kojeg je našao na putu i kako su ga kod kuće izgrdili... I opet se poštar zaustavio isrped kuće. Drhtanje u glasu i izmenjeni osmesi... Nizali su se dani i priče. Lepet krila u vazduhu i miris života budili su snagu u zaboravljenom starcu.
              Te godine zima je bila okrutno hladna. Kroz prozor se nazirala oskudna vatrica. Prošlo je već pet dana, a pismu ni glasa. Starac je izašao i po ko zna koji put pregledao prag i dvorište. Nije li se negde zaturilo puno toplih reči? Video je kako poštar prolazi i kuca na tuđa vrata, smeši se i nešto daje. NIJE GA BILO!!! Starac je pognuo glavu i dugo ćutao sa pritajenim krikom. Zatim je sve prestalo. Na podu je ostala sklupčana hladna mrva ljudskog mesa.
              Napolju je duvao vetar, a ulicom je nestašno poskakivalo jedno izgubljeno pismo.
              P. S.
              Svaki čovek u sebi sazida kućicu da se u njoj ogreje i sakrije.