Opet sećanja...

PODNEVNI DUSI


BUDE ME MORAMA.
SMELO SE ŠETAJU U LUČI.
ŠUŠTE BLJEŠTAVE KRINOLINE
BUKOM ŠTO MI OPSEDA DUŠU.
ŠETAJU PODNEVNI DUSI.
PUTUJU POLJA PODIGNUTIH VRATOVA. ZVONO, PISKAVO, TEŠKU PRESUDU
IZRIČE...
U OKU SE TOPE CVETNE GLAVE.
PRESTJU...
TIHO MI SE SMEJU,
UGREJANI DANOM,
UGREJANI TUGOM.
U ZIDU PRIKOVANA SEN
NIKO NE PLAČE ZA POLJIMA.


p.s. Primećujem da su sve moje pesme tužne, možda bi trebalo da je obrnuto, s obzirom na dešavanja. Čudni su zakoni prirode, duše i tela.

KAD NEMIR DUŠE POSTANE GOVOR TELA, ČOVEK SE OPRAŠTA, OD SEBE. Tako je bilo nekad, više ne mislim tako.