понедељак, 20. јун 2011.

iz sudske prakse - malo izmenjena verzija


TRAGEDIJA JEDNE KOZE
(Rampa i Sneška)

        -Prokleta rampa, psovao je naglas mladi čovek na motoru, zamalo da prođem, da joj sve po spisku…
        Njegova fluroscentna šarena košulja bila je u vidnom konfliktu sa vrišteći prugastom kravatom. Pantalone, koje su odavno izgubile crtu, upućivale su na važnost mesta gde je žurio. Stvarno je bio baksuz. Voz prolazi tuda svake prestupne godine i baš je sad morao da se naguzi. Jedva je zakočio i nervozno je kršio prste zbog zlosrećne sudbine. Sa druge strane čekala ga je Gocika, prsata i krupna konobarica, san svih kafanskih švalera. Smena joj se završavala za pola sata i sigurno mu neće oprostiti zakašnjenje. Prošli put ga je zadržala ona glupača sa posla sa kojom se natezao čitav sat i ništa nije uradio. Češkao se zabrinuto po bradi i uzdisao.
        -Gocika je vrištulja i lujka i možda nije neka na oko, ali je prava ala… Nema tu puno priče… Riba zna šta hoće i odmah se skida…
        Polako je padao u očaj, dok su mu se pred očima nizale scene od prošle srede. Ugasio je svoju krntiju od motora i pažljivo čistio cipele o pantalone, zatim nokte od ulja, pa ga je naprasno zasvrbelo uvo. Dok je zadovoljno otresao glavom i umesto svog prsta zamišljao Gocikin jezik, osetio je  vlažan dodor na vratu. Stresao se od jeze i zadovoljstva.
        Nije primetio konjska kola koja su se u međuvremenu parkirala pored njega, u zadnjoj fazi raspadanja, rasklimatana, musava, natovarena starim kartonima na kojima je, kao na pijedestalu, sedeo matori Ciga sa nakrivljenim masnim šeširom, verovatno već odavno punoletnim. Motorista je prvo blenuo u njega, a onda je shvatio da vlažan dodir dolazi od konja koji ga je njuškao iz ko zna kojih razloga. Gocika, sisata i guzata, isčezla je poput dima iz njegovih misli i žestoko je opsovao konjski i ciganski rod. Desnom rukom je mlatnuo konja i gotovo istog momenta osetio snažan ugriz za desni obraz. Skočio je sa motora i pomamljeno svukao Cigu sa kola. Međutim, iako je delovao matoro, Ciga nije bio ,,lak zalogaj”. Ni njegove mišićave majstorske ruke ni kojekakvi kafanski zahvati na ,,kvarnjaka”, nisu mu pomogli. Valjali su se po putu ,,krvavi i zapenjeni na život i smrt”.
        Sa druge strane polako se gegao čiča i vodio svoju omiljenu kozu Snešku. Tepao joj je tiho kao svojoj pokojnoj ženi. Iako je bila suva, kukastog nosa i nikakvog stasa, imala je ,,neku žicu”. Zazirao je od nje od samog početka, kada ga je surovo očepila u crkvi i potvrdila svoj autoritet. Tako su srećno živeli dvadesetak godina. Posle je kupio kozu, koja ga je odmah podsetila na nju, pa joj je tepao Sneška - Snele i jadao joj se. Seljaci su se klonili komšije – ludaije, ali im je kasnije bilo žao. Šta će, živ čovek, mora i on nekom da se iskuka.
        Kad je video tuču na putu i da je đavo odneo šalu, zavezao je svoju Snešku za rampu, jer voza nije bilo ni od korova.
        -Kuku ljudi, stanite! Šta vam je? Ama izgiboste, ama…
        Ništa nije pomagalo. Vukao je jednog pa drugog za rukav, zatim je legao na njih i bogami, pesnica ga nije mimoišla. Jadan čiča nastradao je ni kriv ni dužan iz čisto humanih razloga. I ko zna dokle bi ova makljaža potrajala, da se u daljini nije oglasio voz. Ciga je naglo skočio i pokušavao da umiri konja. Psovao je sočno ciganski, dok se motorista jedva pridigao rascvetalog nosa. Gocika ga sigurno neće čekati i nema svrhe da ide ovako izgužvan i krvav. Kao da je on jedini, koje je saleće! Svesna je ona svojih kvaliteta i ekstremiteta! To se vidi iz aviona! Seo je na motor, ali prokleta kršina nije htela da upali.
        U travi je ležao čiča još ne shvatajući šta mu se desilo. Opipao je na glavi poveću cvorugu, dok je otok na levom oku podsecao na lepu, krupnu, sočnu sljivu. Kad je začuo pisak lokomotive, skočio je kao ošurena kokoška.
        -Sneška?! Lepa moja Snele, kuku jadna…
        Rampa se konačno podigla i na njoj je visila obešena koza otresajući zadnjim nogama, nevina žrtva jednog surovog okršaja. Zavladao je opasan tajac. Seljak se podigao, prišao rampi i počeo da kune:
        -Bog vas ubio! Ruke vam se osušile! Krv vas izela! Kuku Sneška, zar na moje oči da majkaš? Ubio vas časni krst! Sneška, Snele, bez tebe sam siroma`. Nema mi života! Živ ti ja, ustani duše ti, soli ti…
        Kad se okrenuo, oči su mu bile krvave, a kvrgave ispucale ruke spustile su se na vrat nesrećnog majstora – švalera. U poslednjem trenutku ključ je kresnuo i Gocika mu više nije bila ni u petama. Samo da živu glavu iznese! Ciga se manuo kartona, koji se prosuo sa kola po zemlji, i zbrisao.
        Sledećeg jutra je nesrećan čovek, ojađen i očajan, pošao u sud. Svi su mu se smejali i gurkali se, ali mu niko nije pomogao.
        -Čiča, mani se lupetanja! Da nisi popio koju čašicu više? Je li ti Sneška žena ili koza? Ko ti se obesio o rampu? držali su se za stomak službenici na šalterima.
        Posle izvesnog vremena uzaludnog traganja za ubicama svoje drage Sneške, u novinama je izašao oglas uokviren crnim:
        “TRAŽE SE KRVNICI MOJE MILJENICE SNEŠKE, NAJBOLJE KOZE NA SVETU! OD SRCA SU MI JE OTKINULI I DABOGDA IH CRVI IZELI I SUNCE IH NE OGREJALO! AKO IH KO PRONAĐE, NEK MI SE JAVI NA MOBILNI: 063 ,BERIĆETNA NJIVA POD SUNCEM`, NE PITAM ŠTA KOŠTA!”

четвртак, 16. јун 2011.

iz zenske monodrame DUŠO, NIKO NIJE KAO TI


                              O UKUSIMA NE VREDI RASPRAVLJATI

     O ukusima ne vredi raspravljati, ali mnoga istraživanja pokazuju da se žene slažu u izboru muškaraca. Nekada smo bile opterećene titulama, znanjem, gospodin dr, mr, prof, inž itd. Ali, to nije više „in“! Za najseksi muškarce, što su ankete potvrdile i žene proverile u praksi, smatraju se vodoinstalateri, stolari, mehaničari, preduzetnici različitih profila. Žene izjavljuju da im ne treba muškarac – intelektualac  koji je stalno opterećen kojekakvim istraživanjima, proračunima, ekološkim katastrofama, politikom, izumiranjem vrsta i ostalim s..... Žena, jadnica, izlazi sa prijateljicama, letuje sa decom i rodbinom, vikendom se dosađuje dok on razgovara sa poslovnim partnerima, proučava viruse, secira bube i ne primećuje njeno novo rublje, minđuše... Dok mu se ona golišava šetka pred očima, uzalud pokazujući svoje ženske draži ispred TV ekrana, on je nervozno pomera napaljen na diskusiju u skupštini ili na novopronađene ostatke fosila... Žena je, tada, primorana da traži novog muškarca jer ona ne može ceo život da se pretvara da je mrtva buba ili presovan lokvanj iz herbarijuma, ona mora da diše, diše!
            Na primer, kada ona pozove vodoinstalatera zbog zapušene sudopere (jer njen mužić ne zna ni sijalicu da zavrne), na vratima joj zastane dah od preplanulog, nabildovanog, mladog majstora promuklog glasa koji u njoj ustalasa zaboravljene vibracije. Zatim se on zavlači pod sudoperu i žena primećuje njegove mišićave butine ... U njenom srcu vri od navale zabranjenih želja i ona  podleže svojoj prirodi jer želi da bude ispunjena kao ličnost, od glave do pete... Posle popijene kafe i ljubaznih reči, ona se bestidno raskomoćuje, slučajno isključuje klimu i topi se u pravom mužjačkom zagrljaju. Nije lako biti neverna žena, ali posle desetak i više godina, bez emocije i ljubavi, primećuje razliku. Taj stranac, majstor svih zanata, postaje idol njenih želja jer ima vremena za kafu, razgovor, sitne nežnosti i pažnje. I dok žena sanjari o svojoj ponovo nađenoj ljubavi,  muž i dalje razgovara sa insektima i o svetskim katastrofama. Oboje su zadovoljni jer muž misli da je idealan, a žena je konačno našla sreću i mir. Pre podne čeka je tamnoputi mišićavi fizikalac sa nežnim autoritetom ljubavnika, a posle zadovoljna dočekuje muža iscrpljenog od posla. Zato - traže se najatraktivniji fizikalci, da se jave usamljenim ženama! Moj broj je 066 666 666, nije teško zapamtiti!! Pozovi me!!!

недеља, 5. јун 2011.

KNJIGA "ČEŠKANJE"

ČEŠKANJE I

        Uspavljuje me isprekidana bela nit na klizavom drumu. Ljuljuškam se kao oklopu bez vrememna i prostora, kao u snu, gde niko ne stražari od ovoga sveta, Kažu da tutanj iznad leve obrve ne boli. U sebi šapućem: "Ima nešto čudno bezdansko u toj zenici što je moja, a možda i nije?" Golica me tajna u sopstvenoj duši. Hoću li se samoj sebi poveriti? I ljuta sam, i nisam. Možda sam pomalo uplašena i radoznala. Neko mi je ukrao levu obrvu i ruka mi zbunjeno luta. Češkanje u sećanju me nežno pokriva kao paperjasti zagrljaj da ne strepim od zime. Pa neka ta leva obrva i nije više moja i možda je, baš, na nečijem vratu?
      Do ćutanja.
      Do ćutanja.