SECANJE NA STRASNA VREMENA

SINOPSIS DR MYOTISA MYOTISA

              Doktor Myotis je po ko zna koji put skinuo naočare i protrljao oči. Već peti put je nestalo struje i koncentracija mu se razbila kao talas o stenu. Pisao je doktorsku disertaciju o običnim ljiljcima i mogućnostima metamorfoze te vrste u bitno izmenjenim uslovima. Bilo mu je potrebno još samo nekoliko pokusa da potvrdi svoju tezu. Ali struja je sve češće nestajala, stan je postao hladan i sve stvari su dobile novi oblik i smisao. Žena se još nije vratila sa posla i verovatno će biti uplašena i iznervirana ovom čudnom situacijom. Upalio je sveću i zatvorio oči. Simulacija svetlosti ozarila mu je zenicu i počeo je da zamišlja šta bi bilo da zaista mora da živi bez struje, vode, grejanja, tostera... Nasmejao se i pomislio da sigurno ne bi imao nijedan problem koji ga muči sada.

              Začulo se kucanje. U brzini je zapeo nogom za prag i rukom zakačio ivicu stola. Oštar bol ljuto je psovao u njemu, dok je tražio ključeve. U tom trenutku došla je struja. Žena je stigla umorna, pocepanih čarapa i polupanog kolena. Večerali su u tišini. Ubrzo su ponovo ostali u mraku i otišli su na spavanje sa zebnjom u srcu. Sudovi su ostali neoprani, a u bojleru nije više bilo tople vode. Sutradan je situacija bila ista i dr Myotis se pitao: ima li to neke veze sa potmulom bukom u daljini koja se povremeno čula? Televiziju nije gledao već nekoliko dana, a ionako o tome nisu ništa javljali. Pustio je tranzistor, ali su baterije bile pri kraju. Spiker je čitao vest o mogućem nestanku električne energije i vode. Dr Myotis je razmišljao o uzrocima tih čudnih zbivanja i ništa logično mu nije padalo na pamet. „Možda  to neko eksperimentiše sa nama, ili je ovo nova verzija Potopa? Ja sigurno nisam Noa i nemam svoju malu korablju!?“ nasmejao se. Žena nije otišla na posao i kada je pokušala da se javi, telefon nije radio.

               Zatvorili su prozore i umotali se u ćebad. Bilo je sve hladnije i neki zlokoban miris stezao je kao kuga. Struja je došla još nekoliko puta na trenutak, a posle je zavladao mastiljavo gust mrak. Cvokotali su od zime i ćutali. Dr Myotis je znao da se u izmenjenoj situaciji jedinka mora prilagoditi uslovima, inače će umreti. Rešio je da snagom svoje volje progleda u mraku. Ko zna koliko je vremena prošlo, dok u venama nije osetio promene. Više mu nije bilo hladno kao u početku, a i osećao se sigurnije. Zbacio je ćebad sa sebe i ustao. Hod mu se izmenio i odvojio se od zemlje, ali ne korakom. Pokreti su mu postali oštriji i uspevao je da izbegne sve prepreke u mraku. Orijentacija u tamnom prostoru bila je savršena, ali orijentacija u vremenu mu nikako nije bila jasna. Nije video, ali je čuo eho piskavih krikova koje je povremeno ispuštao. Pozvao je ženu i ona se u trenu stvorila pred njim. Poželeo je da je dodirne i osetio je meko krzno. Užasnut je potražio njenu ruku i shvatio da su joj se šake deformisale. Opipao je razapetu živu opnu „patagijum“ između jako izduženih prstiju i palac sa kandžom. Možda sam i ja takav? Slučajno je očešao njeno uho i naježio se jer je to sad bila odvratna velika ušna školjka sa dopunskim jezičkom. Kao naučnik znao je da se radi o „tragusu“ i da pred sobom ima ženku običnog ljiljka. Želeo je nešto da joj kaže, ali se umesto reči opet začuo onaj bezumni krik. Svuda je gospodarila noć dublja od bezdana.

                Dr Myotis je mahao krilima i oštrim  zaokretom izleteo napolje kroz otvor za ventilaciju. Njegova ženka ga je sledila. Iznenada su se iz svih kuća u gradu pojavili slepi miševi i krenuli u nepoznatom pravcu. Njihovo savršeno čulo orijentacije vodilo ih je nepogrešivo ka dalekoj pećini – pravom domu. Bližilo se vreme zimskog sna, odnosno stanje mirovanja. Temperatura tela će se sniziti, ritam disanja usporiti i gotovo sve životne funkcije biće svedene na minimum.

               Kako se odmah nije setio!? Sve to je već unapred isplanirano i smišljeno. Čak ni njegovo ime nije slučajno. Myotis myotis znači slepi miš, obični ljiljak. Mrak i transformacija  su određeni vid eutanazije za čovečanstvo. Samo mu nije bilo jasno kako to da njegova svest još uvek funkcioniše kao ljudska? Nasmešio se malom šiljatom njuškom i uperio slepe oči negde gore ka moćnima koji su držali sve konce u svojim hirovitim rukama. Bio je to zadnji bljesak njegovog uma i sećanje na jedan neuspeli eksperiment.

               Exit: program zoyxbbb: homo sapiens

               all memory is deleted

               (press the red button)