SUĐENJE ALKIBIJADU

početak nove komedije

NUŠIĆ O NUŠIĆU

Priznajem, svud sam morao da turim svoj nušićevski pogolemi nos. Sve sam morao da čačnem, pa čak i kralja Milana... E, tako sam stigao u  zatvor. U Požarevcu sam boravio dve godine i mogu da kažem da sam završio dva razreda velike životne škole - prava matura!

Kakav je to čovek koji ne proba zatvor, a posle  naoružan tim dragocenim iskustvom ode pravo u diplomatiju, hoću da kažem da je to jedan od puteva... Kralj Milan me je malo izgrdio “no-no” i ja iz opozicionog stava radikalno promenim svoje mišljene i napredujem sve do ličnog sekretara potpredsednika vlade, direktora pozorišta u Beogradu, Novom Sadu…

E, tako sam sebi pomalo ličio na “mekšeg kandidata” gazda Jevrema iz “Narodnog poslanika”, ali život je to, politika… Ako ne možeš direktno u skupštinu – ode tvoj zet, kao da je važno na čijoj si strani… Čovek se ispeče i prepeče, očvrsne onako muški kad je na vlasti... 

… Intrige, pohlepa, uskovitlane strasti zbog novca i žena, gde se bližnji šalju u pokojnike, ožalošćeni postaju sve bliži, nazovi rođaci - to je moj svet, moj Beograd, cela vasiona…

A sada, hoćete da mi sudite, pa sudite mi... Dragi moji, lako je prozivati pokojnog Nušića, suočite se vi sami sa sobom: sa svojim lažnim profilima i diplomama, sa neznanjem, primitivizmom, nesposobnošću, kukavičlukom, pohlepom, licemerjem! Pogledajte se u ogledalo, ako imate hrabrosti, pogledajte koliki vam je nos, publiko moja draga! 

................................................................................................................

Nadam se da ćemo odigrati ovu komediju i da ćete uživati sa nama!

MATURA

        Nije lako proslaviti šezdeset godina mature, treba je doživeti. Ali, uskoro će se i to desiti, i on se brižljivo pripremao za susret. Čuo je da će doći i ona, njegova najveća ljubav iz gimnazije. Bila je udata za njegovog najboljeg druga, koji je umro prošle godine. Konačno, oboje su bili slobodni i više čekanja čekanja.

        Drhtao je dok je vezivao mašnu i gledao se u ogledalu. Nije to onaj maturant sa gustom talasastom kosom, drskog pogleda, ali ni sada ne izgleda loše. Namignuo je sebi u ogledalu, onako šeretski i stegnuo pesnice. “Videću je, videću je...” pevalo je u njemu. Sreća je potisnula neke  mladalačke nesporazume, grube reči, i pretvorila se u iščekivanje.

          

          Sedeo je za njenim stolom i gledao je. Njeno izborano lice sećanje je pretvorilo u najlepšu maturantkinju. Blago je stisnuo  u zagrljaj dok su plesali i šapnuo na uvo dugo uvežbavan scenario... Zatim je naslutio  jedno tiho “da”, dok mu je obraz palila njena suza. Veče se završilo i po nju je došla ćerka. Po dolasku kući nije mogao da se skrasi, da li je zaista pristala ili se njemu pričinilo?! Nija zaspao celu noć. Pozvao ju je sutradan i nervozno pitao da mu potvrdi pristanak. Ona je odahnula jer ju je mučila dilema, da li je to zaista bio on ili deo mladalačkog sna?! Nije primetio dobro skriven slušni aparat u bokoru natapirane kose.

..........................

         Možda zakašnjenja i ne postoje, već samo ljubav koja se taloži u duši i iznenada zamiriše u bokoru ljubičastog jorgovana?!