ŠEŠIR BEZ GLAVE
Šetam
se ulicom Nezaborav b.b. U mojoj glavi ne pada kiša, iako svi nose kišobrane.
Osećam kako šušte koraci i senke plove meni u zagrljaj. Vidim sebe preko puta.
Imam čudan šešir na glavi. Nisam ja?! Ili jesam, ali iz druge priče!?
- Dobar
dan, prođem pored sebe i namignem.
- Dobar
dan, podigne svoj smešni šešir ono moje Ja.
U dilemi
sam i okrećem se za sobom. Zastajem zbunjeno. Osećam u desnoj peti grč potmulog
straha. (Stanje anksioznosti, što bi rekli psiholozi.). Pružam drhtavo ruku.
Ispod šešira očekujem poznato lice iz ogledala, ali njega nema! Otkud ja bez
lica? Jutros je bilo na vratu i malopre sam ga spazila odraz u izlogu. Možda je
nestala i cela glava? Možda sam je
izgubila, ili ću je tek izgubiti? Ako se
to desilo ranije, šta li sad nosim na ramenima? Trgnem se naglo i ubrzam uplašene
korake. Pitam se kuda se uputilo ono moje jadno Ja bez lica, očiju i ušiju? Da
nije u pitanju krađa ili neka zavera? Kome treba glava, umorna kao košnica?!
Možda ću da se probudim i nađem je na jastuku? A šta ako sve ovo nije bio san
ni mala kišna fantazija? Ne gubi se glava tako lako i ako ne budem imala drugog
izbora, daću oglas!
Neko će
se slatko smejati kad pročita u novinama:
„Traži se jedna izgubljena glava,
pobelela i trošna od stalnog prokišnjavanja godišnjih doba. Molim poštenog
nalazača da se javi na...“
(I sigurno mi je neće vratiti iz inata!)
