TUŽIO ŽENINOG LJUBAVNIKA

             Ako mislite da muškarci nisu praktični i snalažljivi, grdno se varate. Njihov mozak je kao kompjuter, radi brzinom svetlosti. Kao primer, navešću jednog muškarca koji je tužio ženinog ljubavnika. On se nije dao zbuniti  nadimkom „rogonje“ koji dobijaju jadni prevareni muževi, već se odmah  bacio u akciju. Raspitao se kakav mu je suparnik, gde radi, kolika mu je plata i slično.

            Dotični ljubavnik je bio vlasnik uspešne privatne firme i poznat kao ženskaroš. Prevareni muž je nabavio svu potrebnu medicinsku dokumentaciju, od psilhologa, otorinolaringologa, neuropsihijatra, pedijatra i svih uglednih stručnjaka na temu stresa zbog rasturanja porodice. Ćerka, tinejdžerka u najopasnijim godinama, je pala u depresiju i pobegla od kuće sa dečkom, a sin je završio u kladionici s neviđenim dugovima. On se, kao brižni otac, napio od tuge i popušio dva džointa sa drugaricama svoje ćerke, koje su došle da mu kažu da je gore pomenuta gađala žabom profesorku biologije i opsovala direktora. Naravno, šta su mogla deca drugo da urade, kad im se majka švaleriše, zaključili su pedagog i psiholog škole!? Opet, ni žena nije kriva što se primila na ekstra auto i hotel sa pet zvezdica. Od muža, intelektualca sa dve diplome, mogla je da očekuje da je provoza u „peglici“ i, eventualno, vodi na kampovanje. Dotični ljubavnik  je iskoristio materijalnu nestabilnost prevarenog muža, moralnu labilnost žene i rasturio jadnu porodicu. Zato je prevareni muž tužio ljubavnika svoje žene da naplati odštetu.

             Mislite da se on potresao kad ga je sud odbio, ma uopšte! Dobio je samo na vremenu i kad je štampa počela opasno da se poirava „slučajem bez presedana“, pojavio se dotični ljubavnik jer mu je posao „riknuo“. E, tu ga je muž dočekao, pa se „moralno nećkao“, kao depresivan, pod stresom, a ljubavnik se „otvorio“ - kao muškarac s muškarcem. Ne znam koliko je love palo, ali problema više nije bilo. Žena se vratila kući, deca takođe, i sve pošlo normalnim tokom. Neki čak sumnjaju da je dotični prevareni muž sve sam organizovao, neki da je bio u dilu sa ženom! Sve je moguće, jer muškarci su veoma praktični i dosetljivi!

MUŠKARCI SU ROMANTIČNI

         Nije mi jasno kako je došlo do velike zablude da su žene romantične?! Koliko sam primetio, one se samo vešto pretvaraju da bi postigle svoje ciljeve. Ako objektivno pogledamo i zapitamo se: ko kome nosi cveće, ko kome ugađa, ko stalno mora da bude spreman za iznenađenja da bio dokazao ljubav? Uostalom, o kakvoj romantici govorimo, ako ne o muškoj?

        Dovoljno je da navedem primer koji je zadivio čak i surove bezosećajne žene. Jedan moj prijatelj upisao je kurs letenja balonom, iako ima fobiju od visine. Zamislite kolika je bila njegova žrtva da iznenadi svoju devojku za rođendan. Neki lete iz radoznalosti, da osete nebo, prave neobične fotografije, neki čak i skaču – a moj prijatelj je to učinio iz prave romantične ljubavi. Trebalo mu je čitavih mesec dana da se opusti i pogleda preko ograde na tri hiljde metara visine. Zatim je doveo devojku na livadu van grada, koja je kao i uvek nešto gunđala, jer ženama stalno nešto fali. Kad je videla balon i instruktora letenja, ništa joj nije bilo jasno. Zatim su se ukrcali i kad se balon odlepio od zemlje, instruktor je povukao ručicu.  Sunuo je ogroman plamen, koji obično uspaniči putnike u letelici.

     - Dušo, ja se plašim, pašćemo! Joj!

     - Ne brini, dušice, tu sam da te štitim, ne gledaj dole!

     - Joj, što je strašno, a ti si tako hrabar!

     - Ja sam tvoj vitez, kad se vinemo do neba, otkriću ti svoju tajnu!

       Onda je čvrsto zagrlio devojku, onako muški, sve dok nisu dostigli najveću visinu. U njemu je sve treperilo od straha, ali njegova romantična priroda prevladala je sve prepreke. Tada ju je zaprosio i zamolio instruktora letenja da im bude kum. Meni su pošle suze na oči kad mi je pričao kako joj je dao prsten, kako je izgledala veridba u vazduhu. Posle su ih sačekali novinari i izašla je im slika u štampi sa sve pričom „Romantična veridba na nebu“.  Sve je on to sam smislio, samo da iznenadi svoju buduću ženu i da je zadivi. Ona je, konačno, ostala bez teksta i priznala da je moj prijatelj najromantičniji i najmaštovitiji muškarac u njenom životu. Tako se to sve srećno završilo i posle su neki skinuli njegov fazon i ovekovečili svoju vezu u letećem balonu.

        Zato sam ja rešio da ispričam ovu priču i konačno razbijem zabludu o ženama, jer muškarci su pravi vitezovi, nežni i romantični, što se može videti iz priloženog!

         

     

        

NISU NI BABE ŠTO SU NEKAD BILE

         Već mesec dana ne izlazim na ulicu, ne znam više šta da radim? Dokle li ću ovako izdržati u dobrovoljnom kućnom zatvoru? Kamo lepe sreće da su me onda panduri zatvorili, ne bi bruka bila ovolika, ali… E, ni babe nisu, što su nekad bile i držite se, samo, podalje od njih!

        Nisam neka cvećka i desi mi se da klepim nekog, onako, ako mi se baš namesti, neka sitna kinta, “pozajmim auto na sat - dva”, ako naleti neka riba… Zamalo jednom da me uhvate, ali uspeo sam da zbirišem preko ograde, dok me baba nije sredila. To smorno popodne sam se ubijao od dosade u parku i razmišljao, kako da maznem kintu za pivo. Tad sam video simpatično podgrejan leš, bakicu na klupi, kako hrani golubove. Imala je neki praistorijski šešir na glavi kao poglavica Sijuksa, rezedo haljinu na roze tufne, a pored nje je stajala lepa i poveća kožna torba. Odmah mi je sinulo, da je sto posto jedna od “deviznih penzionerki”, i da nije humano da ja nemam ni za pivo… Vidim, nema nikog u blizini, pa polako krenem prema njoj, onako s leđa. A baba, skroz pukla, tepa onim usranim golubovima, i lupeta k’o da su joj rod-rođeni.

         Sačekam pogodan trenutak, kad se baba sagla da baci mrvice i zgrabim torbu, ali… Osetio sam u momentu bol, negde niže, na onom mestu, i ispustio sam tašnu, ali baba me nije puštala.

-Puštaj, baba, evo ti torba… Samo puštaj, boliii… urlao sam.                    -Neka, za svaki slučaj, dok ne dođe milicija da zaštiti jadnu staru ženu! Kakav je ovo svet… žvakala je baba svojom vilicom, kao mikser.

         Dotrčaše  neki ljudi, i naravno, za  njima i panduri. Napraviše oni zapisnik, a ja se držim za ono mesto i plavim od bolova. Baba se raspričala i zamalo da me privedu k’o manijaka, ali kad su ukapirali… Kad su počeli da se smeju, pošto je baba izjavila da me je samo malo “uštinula za ono mesto”. Koliko sam čuo, izjavila je i da muškarci više nisu, što su nekad bili!

         Ma ne pitajte, šta je bilo posle!  Babi su čestitali, ali se neko od prisutnih dosetio da je stvar vrlo zgodna za novine, i tako, dođoše i novinari. Slikali su i babu i mene… Naravno, da nisam hteo da dam izjavu, ali baba, jeste… E, sad zbog toga ne izlazim iz kuće i razmišljam na koju stranu sveta da emigriram! Još uvek imam šljivu na onom mestu i nikako mi nije jasno, otkud babi toliko snage? E, nisu babe što su nekad bile i držaću se podalje od njih do kraja života. Gledam crtaće i vidim da ne lažu, za onaj o “Super Baki”…  

NEZAPOSLENIMA POPUST U BORDELU

         Nije lako biti bez posla, naročito u našoj zemlji. Kod nas večito nešto škripi, ili nečeg nema, ili ga neće biti. Stalno strepimo da li smo kupili dovoljno toalet papira, kafe, ili ulja pred praznike, jer poskupljenje vreba iza svakog ugla i davi nas, dok ne poplavimo. Prosto mi drhti ruka, kad petkom kupujem novine, isključivo petkom, jer se tada najviše isplati. Neki bi se sigurno zapitali zašto baš tada? Odgovor je jednostavan: nepisano pravilo niskog životnog standarda je, kupuj kad su najdeblje i imaju razne dodatke, i rasteži ih tokom cele sedmice.

         I tako jednog petka kupim novine, prelistam sport, pa zatim nazovi “maturante” I obavezno se prekrstim, jer sve više poznatih lica srećem, upravo na tim stranama. Pogledam i horoskop, vidim svi čitaju, pa sam se i ja primio na te stvari. Tako se raznežim kad mi piše da ću da se zaljubim, ili da mi ljubavni život cveta… Kulturu preskočim, jer je to luksuz u današnje vreme. I onda naletim na nešto, što me je, gotovo, rasplakalo.

         Nisam mogao da verujem i odem u kafanu da pročitam natenane. Naslov je bio: “Nezaposlenima popust u bordelu”. I da se to desilo bilo gde, ne bih se iznenadio, već u Nemačkoj! Ljudi kažu da Nemci samo rade I ni na šta drugo ne misle. E, pa da vidite, nije tako! I ti, hladni Nemci, imaju dušu i misle na svoje nezaposlene ljude, koji čeznu da se osete voljenim, da osete da su muškarci! Ko zna koliko njih kod kuće čekaju razni krokodili, sa taštama - krvopijama, deca koja večito nešto traže, ili možda nemaju nikoga i  mogu da prigrle samo svoju prazninu. Čitam novine poluglasno: “Za njih važi specijalna tarifa u iznosu od samo petnaest evra” i osećam, kako mi se oči vlaže od uzburkane emocije. Sve ove godine nisam ni pomislio na bilo kakvu vrstu provoda, a bordel mi nije padao ni na pamet.

         Dok sam išao kući, doneo sam čvrstu odluku da svakako otputujem u Berlin, kod svog daljnjeg rođaka i posetim te humane ljude, vlasnike bordela i prijateljski im stegnem ruku. Jesu Nemci, jesmo ratovali, ali ovaj gest je totalno promenio moje mišljenje o njima. Naš čovek, bre, može da crkne na ulici i niko se osvrne. Možeš da gladuješ, da ideš go i bos, ali bez onih stvari ne možeš! I Nemac je to shvatio, kako probuditi muškarca u muškarcu i napraviti od njega čoveka! Treba mu dozvoliti da se dokaže na delu! A posao, ma, biće i posla!

ŠEŠIR BEZ GLAVE

          Šetam se ulicom Nezaborav b.b. U mojoj glavi ne pada kiša, iako svi nose kišobrane. Osećam kako šušte koraci i senke plove meni u zagrljaj. Vidim sebe preko puta. Imam čudan šešir na glavi. Nisam ja?! Ili jesam, ali iz druge priče!?

       - Dobar dan, prođem pored sebe i namignem.

       - Dobar dan, podigne svoj smešni šešir ono moje Ja.

       U dilemi sam i okrećem se za sobom. Zastajem zbunjeno. Osećam u desnoj peti grč potmulog straha. (Stanje anksioznosti, što bi rekli psiholozi.). Pružam drhtavo ruku. Ispod šešira očekujem poznato lice iz ogledala, ali njega nema! Otkud ja bez lica? Jutros je bilo na vratu i malopre sam ga spazila odraz u izlogu. Možda je nestala i  cela glava? Možda sam je izgubila, ili ću je tek izgubiti?  Ako se to desilo ranije, šta li sad nosim na ramenima? Trgnem se naglo i ubrzam uplašene korake. Pitam se kuda se uputilo ono moje jadno Ja bez lica, očiju i ušiju? Da nije u pitanju krađa ili neka zavera? Kome treba glava, umorna kao košnica?! Možda ću da se probudim i nađem je na jastuku? A šta ako sve ovo nije bio san ni mala kišna fantazija? Ne gubi se glava tako lako i ako ne budem imala drugog izbora, daću oglas!

         Neko će se slatko smejati kad pročita u novinama:

        „Traži se jedna izgubljena glava, pobelela i trošna od stalnog prokišnjavanja godišnjih doba. Molim poštenog nalazača da se javi na...“

(I sigurno mi je neće vratiti iz inata!)

       

KAKO SAM POSTAO ZEC

         Kada čovek zađe u godine, kao da se probudi i život gleda kroz drugačije prizme. U mladosti, retko ko od nas razmislja o zdravlju i o posledicama. Naravno, to se desilo i meni, kada sam počeo da osećam, kako starost kucka na moja vrata. Bolucka me kičma, naočare su sve deblje, a počeo sam i da zaboravljam… Mislim, nisam baš potpuno otpisan, ali rešio sam da menjam stil u odevanju, ishrani i slično. I eto, otada me izvesni zovu zec!

         Redovno pratim savremena zbivanja u svetu, naročito u medicini. Mnogo mi je teško palo saznanje, ali istina je, da ljudi koji su uglavnom jeli razne travke, mislim povrće, manje pate od zaboravljanja u starosti i kao muškarci su sposobniji za “one stvari”. U početku je bilo užasno, jer nema goreg mesoždera od mene, ali neću da izlapim pre vremena! Sve bi bilo lakše, da me moji u kući nisu svakodnevno provocirali.

         Kada sam prvi put saopštio ženi da kupi neko povrće na pijaci, ona je htela da pukne od smeha. Kupila je krmenadle i stavila na sto, a meni je rekla da mi je postavila ručak iza kuće, gde se nalazi lep veliki travnjak. Moj sin, jedva je dočekao da me podbode, jer mu pre neki dan nisam dao kintu za patike:

         -Ćale, jesi li ti stvarno postao zec! Možda i ostalo radiš kao zec, pa te mama poslala da brstiš travicu?

         Ćerka gleda, pa joj valjda bilo žao, napravila mi je salatu i počela da me teši:

         -Pusti ti njih, tata, dobro je to što radiš, zdravo je…

         Grickam ja onaj zeleniš i gledam onu krmenadlu, a i ona mene! Gutam je očima, guta ona mene, ali ne dam se – muški obraz je u pitanju! Prošlo neko vreme i polako se navikavam, odolevam iskušenjima pred svima. Moram da priznam, da sam jednom krišom smazao suva rebarca iz sarme i još ponešto. Za to sam optužio komšijinog psa, mada teško da je neko poverovao:

        -Otkad zečevi jedu suvo meso?

        -Verovatno, jedu oni na dve noge!

         Otrpeo sam silne uvrede i provokacije, ali zakleo sam se da neću popustiti. Na meni je brzo počela da se odražava pozitivna promena. Desetak i više suvišnih kilograma se istopilo i uleteo sam u svoje stare farmerke. Počeo sam sebi da se sviđam u ogledalu. Neka, nek mi se smeju, ali kad moja žena bude izlapela kokoška, ja neću biti senilan matorac! Bogami, uskoro ću pojuriti nešto mlađe, pa da vidimo, ko će kome da postavlja ručak iza kuće! Pokazaću ja svima, ko je zec – ali, u punoj snazi!