Bese to neka daleka plovidba u nerasvetljene prostore duse - posle svega, ostade secanje koje pretoci u reci
VRATI MI MOJU BUVU
I
U letnje sanjivo predvečerje, šetala je stazom mozaika skrivenih likova.
Vitkog koraka i bezdanskog pogleda, tražila je oči boje mirisavog meseca. Naglo
je zastala i primetila u vreloj krošnji
umornog drveta, u rumenom stisku granja, jednu izduženu senku.
“Tamo sigurno stoji on i čeka me
vekovima”, šapnula je želja u njoj i pohitala mu je u susret. Dugo je obilazila
oko stabla, ali nikoga nije bilo. Strah se uzjogunio u njoj i počela je da se penje ka vrhu krošnje. Put
nije bio lak, ali kada je stigla, videla
je jedan tajneni
osmeh, koji se zapleo u trbušasti oblak. Skinula je taj osmeh i nežno ga poljubila.
Tada je osetila toplinu na svom ramenu i svileni šapat u duši:
“Vrati mi moju buvu!”
Tako je sve počelo…
VRATI MI MOJU BUVU II
“Kakva je ovo igra”,
bubnjala su pitanja u njenoj glavi.
Odjednom je na obrazu osetila
mek i tih poljubac. Zakoračila je na oblak prozračnim korakom. Pred njom je
stajao on, plavičastih zenica sa pogledom duge posle tople kiše i smešio se
zagrljajem.
“Vrati mi moju buvu!?”
Bumerang se uskovitlao između dve rasanjene
duše, krug snova se zatvorio i zaključao bremenom vremena.
“Vrati mi moju buvu!?”,
šapnula je i uplovila u vrelinu stiska najnežnijih boja. Nešto iz njene glave
je isplovilo, plutajući i uplovilo u
njegovu. Poneki radoznali prolaznik mogao je da primeti dve sneno isprepletane
seni u mesečevoj kriški, i da im namigne.
