Mrtve duše
Prazno nebo. Duboko ćutanje bez kompasa. On sedi nepomično na klupi sa dosadom u očima. Njegovi prsti uspavano leže na kolenu. Odjednom mu se pogled ispuni toplinom. Ona je prolazila sasvim odsutna i neprobuđena.
- Volite li Gogolja? čuo je svoj glas i zbunio se.
- Sanjam o „Mrtvim dušama“, koketno je odgovorila.
Tako je sve počelo. Svakoga dana na istom mestu njihove duše su se približavale u gogoljevskoj vatri.
- Hajde da igramo igru, šapnuše istovremeno i pogledi im se prepletoše.
- Da sanjamo Gogolja danas!
Dugi razgovori na klupi zagolicali su sumnjičave dvonožne senke. Nisu ni slutili da njihova strast budi vatru u onima koji im se prikradaju.
- Imam već pedeset mrtvih duša. Neke sam pokupio usput i... rekao bi on i namignuo joj.
- Za sada brže napreduješ. Imam svega dvadeset mrtvih duša, odgovorila bi i saučesnički mu stegla ruku.
- Čičkoljeva ideja bi danas bila genijalna. Agencija za prodaju mrtvih duša godišnje bi donosila prihod od... tonuli bi dalje u svoju raspravu ne sluteći da bi neko sasvim nepoznat mogao upasti u njihove krugove.
A onda se sve se „to“ desilo iznenada! Nebo je bilo prazno, a vreme ispunjeno zlobom. Oni su sedeli u parku puni vatre i pričali. Odjednom su ih stegle ruke i probudio glas.
- To su ubice! Trgovci ljudskim dušama!! Mrtvima ni broja nema!!! Vođa je neki Gogolj, a rade po programu teroriste Čičikovaaaaa!!!!!!
Mali nesporazumi se često završavaju vrlo tragično. Pogubili su ih zajedno. Porota je jednoglasno donela odluku, iako „mrtve duše nikad nisu pronađene“!
Epilog
U jednom vremenu bez datuma i društvu bez imena za Gogoljem i Čičikovim izdata je poternica. Jedna nestašna igra pretvorila se u najokrutniju presudu.
Posle dugog vremena u gradu u blizini parka, mala ulica je dobila naziv Gogoljeva ulica. U njoj se nalazi soba čiji su zidovi ispisani citatima iz „Mrtvih duša“.
