I tada je padala kiša...

                     Kišobrani

Žure,

I u trku se sudaraju,

nekim slučajnim uzdahom.

Namigujući,

visoko iznad glava,

mazno se dodiruju.

Gube se,

i u ogledalu traže,

pogledom izgubljenih trava.

Podne.

Crveno I žuto.

Šetaju dva kišobrana.

još jedna priča iz knjige TANGO DEL AMOR

Dementna balerina

          U bolničkoj sobi broj šest bilo je smešteno pet žena srednjih godina. Ležale su mirno i odsutno. Do vrata se nalazila debela seljanka opuštenog podvaljka. Mali ožiljak iznad usne podario je jezivom licu večiti osmeh. Preko puta nalayila se žena mačkastog lica koja je pod jastukom ljubomorno skrivala ostatke hrane. U sredini je neprestano jecala prerano osedela  udovica rata, a nasuprot njoj cerila se sitna vrišteće našminakana žena  žabljeg pogleda. U uglu do prozora ležala je bolesnica Katarina – balerina. Pogled joj je bežao kroz prozor, dok su joj se ruke i noge povremeno trzale kao začarane u nekom čudnovatom ritmu. Prsti su joj se nežno uplitali jedni u druge, a stopala elegantno istezala kao da pripadaju nekom drugom telu. Micala je usnama i tihe isprekidane reči uznemirile su dežurnog bolničara.

                -  Ka-ta-ri-na  ba-le-ri-na...

                -  Nikako da se smiri i zaspi,  zabrinuto je vrteo glavom dežurni lekar.

                Istorija bolesti otkriva da je Katarina nosila u sebi neurasteničnu predispoziciju još od detinjstva. Specifičan psihofizički sklop ličnosti ispoljio se u vidu stalnih nesanica, napetosti, razdražljivosti, gubitka koncentracije. Roditelji su je opisali kao „teško dete“, a kasnije, u školi, izvesne sumnje su se potvrdile. Devojčica se ni sa kim nije družila, često je plakala. Jedino što je moglo da je  orasploži, bila je muzika. Upisali su je na balet. „Ista je kao i njena baka“, šaputali su rođaci. Katarina je predano vežbala i lepo napredovala. Pošla je u srednju školu i na iznenađenje svih počela je bolje da uči i ponekad da izlazi sa drugaricama. Roditelji su odahnuli i priče o Katarininoj baki su prestale.

                Plesna škola je spremala, kao i svake godine, novogodišnju priredbu. Katarina je bila vrlo uzbuđena jer joj je to bio prvi nastup. Svi su je ohrabrivali i tešili je da je trema samo prolazan strah. Ali, ona je znala da neće moći da igra. Niko nije ni slutio šta se u njoj dešava. Katarina se opraštala od baleta, od sebe, od ovoga sveta. Tog jutra dugo je stajala pred ogledalom, kao labud na raskršću u beloj haljini. Na priredbi se desilo ono najgore. Spotakla se i zastala. Drugarica joj se nasmejala i Katarina se skamenila. Skandal je bio neizbežan. Roditelji su je odneli kući. U početku je tiho jecala, a kasnije je samo tupo gledala kroz prozor. Zle priče su se ponovo probudile i Katarina je, umesto da maturira, otišla u bolnicu.

                Prošlo je već trideset godina i Katarina je sasvim sama u svom dalekom svetu. U bolesnom ritmu trza joj se celo telo. Dolaze ljudi u belom i daju joj injekciju. Soba broj šest je konačno u mraku. Zamišljeni krugovi neodigranog baleta tužno sanjaju svoju prekinutu melodiju.